Opet promena. Motivacija.

Miris promena u vazduhu. Ponovo.
Topot nadolazećih vibracija. Puls asfalta koji se ugiba.

Sve to već znam. Ali je osećaj uvek fenomenalan.

Znam da se većina ljudi teško nosi sa promenama. Isto tako znam da ih retko ko želi. Taj urođeni strah od nepoznatog nas koči u mnogim stvarima. Ponekad nas to štiti od loših stvari, a ponekad nas štiti i od dobrih.

A svet oko nas se permanentno menja. Užurbano skida svoju staru ljušturu i menja je novom. Niko nikada nije gurnuo ruku u istu reku. Panta rei.

Zašto se mi onda odupiremo promenama? Zašto se držimo starih stvari/ideja/ljudi/stavova kada jednostavno više ne funkcionišu? Zašto nam je poznato zlo lakše od nepoznatog dobra?

Odgovor na ova pitanja je individualan, ali najmanji zajednički sadržalac je lenjost. Ona naša stara krilatica :,,Pusti, dobro je!” Jednostavno smo i suviše lenji da prihvatamo nove stvari. I to treba priznati sebi. ,,Može biti i gore!” nas ubija vekovima. Zašto sada prestati?

Ja se ne vodim tom logikom. Imam neku svoju. Ne kažem da je nepogrešiva, ali me održava u glavnom toku. Daje mi mogućnost da utičem na sopstveni život i da permanentno pomeram granice. Dozvoljava mi da se menjam i prihvatam promene koje su svuda oko nas.

Borim se u ovim tubornim vremenima kako znam i umem. Plivam. Uspevam da se održim na površini. Sanjam širom otvorenih očiju. Želim i želje mi se ostvaruju.

Znam tajnu. Znaš je i ti samo je ne primenjuješ. Lakše je prihvatiti da kada nešto zamisliš to fizički i ostvariš, nego psihički. Čovek lakše prihvata činjenicu da može napraviti zid, kuću, auto, sijalicu nego napraviti psihičku promenu u svom životu. Teško je poverovati da samo željom možeš promeniti svet, sebe i čitav kosmos. Samo ako to svarno želiš i uporno radiš na tome.

Categories

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *