Nekako mi se čini da je ovo postalo mantra svih nas prodavaca, menadžera prodaje i ostalih po hijerarhiji. Može i mora bolje! I slažem se u potpunosti. Jedino pitanje koje sebi postavljam kada ne ide je Kako?
Kako pitanje je poziv na akciju. Pitanje kako nas tera da rešavamo probleme koje imamo i situacije koje izgledaju bezizlazno. Siguran sam da svako od nas mora još mnogo toga da nauči kako bi uspeo da ostvari svoje ciljeve.
Danas sam shvatio, da pored dvadesetak realizovanih projekata iza sebe i par desetina prijavljenih, ja ne znam da napišem projekat. Da, da. Ne umem. Barem ne za današnje poimanje projekata. Isto je kao i nekada, kada sam ih realizovao, ali samo malo drugačije. Taman toliko da moram da učim sve iz početka.
Opet pitanje permanentnih promena mi se nameće kao svakodnevnica. Ništa loše, to je samo kompletno tumbanje mog i onako komplikovanog života. Znanje koje poseduješ o nečemu je neupotrebljivo bez svakodnevnih up datova. Jedan imput da ostaneš u traci, dva da uhvatiš korak sa konkurencijom, a tri ili više za blagu prednost. I govorim o svakodnevnom inputu. Naravno imput je praćenje dešavanja u svojoj branši sa istovremenim unapređenjem veština prodaje.
Hej, pa nisam ja iz izmislio pravila, samo ih objašnjavam. I nisam ja kriv što konkurencija grabi napred. Ja pratim ritam i pojačavam. Bez obzira što mi treba znanja kao da ništa ne znam o tome, ja pojačavam. Hvatam talas promena u naletu i jašem na njemu. Koristim tu moć da stignem dalje, ne trudim se da je pokorim ili ukrotim. Samo koritim podstrek. I dalje moram ja da upravljam. To je neminovnost.
Jednostavne stvari nam promiču zato što su jednostavne i ne pridajemo im veliki značaj. Ali jednostavne stvari pokreću svet. Sitnice čine da krupna stvar izgleda dobro.
Zato uhvati talas. Prepusti se toj sili i pusti je da te ponese. Čvrsto drżi upravljač i tu ne popuštaj, ali ne suprodstavljaj se sili, nikako.
Još nisi krenuo?
