Vreme. Nemam ga.
Gledam svoje skorije objave i kapiram da su se jednostavno skratile. I to samo zbog nedostatka vremena za sve u životu. Da li se i ti tako osećaš?
Verovatno.
Zato se iznova pitam kako mogu svoj raspored učiniti boljim. Ja želim da u njega smestim toliko toga, ali ne uspevam. Planiranje mi ide dobro, ali je možda broj stvari preteran.
Uglavnom uspem da odradim stvari vezane za posao i osnovne stvari u kući. Naravno vreme za porodicu mora da postoji i na kraju mi uvek zafali vremena za samog sebe. To želim da promenim, ali ne znam kako. Zapravo više nisam siguran šta to znači. Toliko sam posvećen svim ostali stvarima da i ne znam šta bih to uradio za sebe. Kako bi to trebalo da izgleda.
Ponekad razmišljam kako bih pogledao dobar film, čitao knjigu, izašao do omiljenog restorana ili samo odmarao čitavog dana. Na kraju se to podvede pod neku drugu obavezu i to je to. Operem auto i prošetam klince, o jednom trošku, ili odem do prodavnice i čujem se telefonom sa dobrim drugom. Ali to nije uvek dovoljno da bih ja bio zadovoljan. Osećam taj nedostatak vremena na svakom koraku. Stalno smišljam gde mogu da pronađem rupicu u svom rasporedu i ubacim neku aktivnost koja mi nedostaje. Srećom, nailaze praznici sledeće nedelje, pa se nadam da ću stići da uradim sve za čime čeznem i ponovo napunim baterije društvenog dela mog bića.
U svakom slučaju, uspeo sam da pronađem malo vremena da napišem objavu i dokažem sebi i svetu da nisam odustao od pisanja bloga. Možda izgleda haotično i uvrnuto, ali mi i dalje pomaže da sredim svoje misli, da ih složim i uredim.
Na taj način držim svoj um spreman za najveće izazove. Kada sagledam šta sam sve odradio za neki vremenski period, obuzme me talas ostvarenosti. Znam da nisam badava potrošio vreme koje mi je dato. Postoji nešto što je ostalo iza mene. Neki trag, makar elektronski.
