To je goruća želja da se postigne nešto što prevazilazi naše trenutne sposobnosti.
Ponekad u nama tinja plamičak koji nikako da preraste u onu goruću buktinju. Pecka nas s vremena na vreme. Ćini da ga budemo svesni, ali nikako da se razgori. Nikako da pokaže svoj puni potencijal.
Često me ljudi pitaju kako da razgore ovaj planmičak. Kako da tu malecnu vatru, tu vatricu iskoriste.
Odgovor je pre za postaviti sebi nego li meni ili bilo kom drugom. Ipak, ne ustručavam se da odgovorim na ta pitanja. Nekada sam verovao da će se vremenom plamen razgoreti sam od sebe, ali u većini slučajeva je to bilo pogrešno. Svakom plamenu da bi goreo i da bi se razgoreo neophodna su dva elementa: gorivo i kiseonik.
Gorivo je ona želja za dokazivanjem i uspehom, a kiseonik naša upornost i potreba da stignemo i preko naših granica.
Ipak plamen neće nastati bez varnice. To je onaj mali okidač koji pokreće lavine. I pravo je pitanje kako pronaći tu iskru.
Ona nije u spoljnom svetu, niti je u nama. Ona se nalazi negde na granici ta dva sveta. To je interakcija nas samih sa sveto oko nas. To je potreba da budemo živi. Često ta varnica krene neočeivano, a često planski.
Onda kada želimo da je izazovemo dovoljno je da jako poželimo veliki uspeh i damo sve od sebe da do njega dođe. A varnica će pre ili kasnije poleteti sama. Ako pritom za taj tvoj cilj pridobiješ pažnju velikog broja ljudi, varnjca postaje veličanstveni plamen.
Nekada se desi da nas plamen opeče i sruši naše snove, a nekada se desi da plamen zapali čitav svet.
Vatra je to. Buktinja. Sila.
Da li će da ti služi ili da joj služiš?
Javi mi se kada saznaš.
