Znam da sam često “proživljavao“ vožnju automobila velikim gradom. Bio sam ushićen kada sam prvi put uradio. Sada mi je to dnevna rutina. Više ne razmišljamno rome kao o nekoj velikoj i bitnoj stvari. Ipak čestk sebe hvatam u onom osećaju već viđenog (deja vu) i shvatam da ja to jesam već „video“. Vizuelizovao sam te trenutke godinama pre nego što sam i pomislio da će se ikada ostvariti.
Svemir je našao način da mi go pruži i ja sam mu zahvalan na tome. Ali, rekoh ako je već tako, šta je sa budućim događajima? Šta ako i njih doživim i proživim sada? Hoće li se ostvariti? Hoću li upeti?
Siguran sam da hoću. To sam već uradio ranije. To je kao vožnja bicikle, jednom kada naučiš, nikada više ne zabiravljaš. Ipak, biciklu ne voziš svaki dan.
Zato je dobro češće ponavljafi i raditi stvari. Posebno one koje jako želimo. Potrebno ih je doživeti i proživeti, jer na taj način mi kreiramk sopstveni život i imamo kontrolu nad njim. Ne dopuštamo da nas vodi struja i baca gde stigne, već ja određujem svoj put. Ja pravim tunel kroz nepremostivu planinu i most da lakše dođem do druge obale.
I uživam u svom životu, svojoj porodici, svom poslu… Uživam u nebu, reci, svom kućnom ljubimcu. Uživam i u tome da popravim stvari koje su bile pokvarene do juče. Uživam da ih ponovo koristim i srećan sam što mogu da uživam u njihovim blagodetima. Srećan sam i zbog praznika koji predstoje, jer je to prilika da svi budemo na broju.
Uživam da promenim slavinu kija curi. Uživam da čistim sneg sa svig automobila. Čak sam kupio svoju omiljenu espreso kafu kako bih mogao da uživam u njoj i u kućnoj varijanti.
Uživam u svojoj divnoj supruzi i neštašnim dečacima koji nam se vrzmaju po nogama.
Uživam u svemu što radim. I to više nije posao, obaveza ili teret. To je uživanje.
