Zanam da je kod većine isto. Kada će da zahladni, da dođe tazima više!
Možda može i da sačeka malo.
Elem, da semi vratimo na posao. 23:02 je, u Beogradu prijatnih 25. U sobi teških 32, bar. I nemam drugoh poslova, pa rekoh hajde da napišem neki red.
Malo mi se život istumbao ovih dana. Kao da ovaj pakao od vremena nije dovoljan. I tako to krene, što bi rekao Đorđe Balašević. Naravno, ja sam kreator sopstvenih promena, ali i ove, kao i predhodne su nešto naglo došle. Kraj jednog, a početak drugogerioda. Sada više nema pravila i reda. Udararomena kako joj je volja. Ne može čovek ni da se pripremi, niti da se isplanira.
U svakom slučaju, kakva god da je, promena je dobrodošla. Bolje tako nego posle nogom o glavu. Pa lepo rekoše stari Latini: „Niko ne stavlja ruku u istu reku „. Velike varalice bejahu ti Latini. Ali za ovo im svaka čast. Lepo su se sosetili da opišu promenu.
Znaš i sam. Svaka moja promena vremena, mesta i načina potraje par meseci i onda dođe nova. Opet, ovde jedva da prođe 4 meseca i neka promena na pomolu.
„Ako ne znaš kuda ideš, svaki put će e odvesti tamo!“
A kako da znaš da znaš kuda ideš?
Put je krivudav, mračan i dug. Pun opasnosti koje vrebaju na svakom koraku. Zato ovom stazom polaze najhrabriji ili oni koji nemaju šta da izgube. Put za ratnika željnog da se dokaže ili svakog koji nema čemu da se vrati. Svaki onaj koji je spalio mostove iza sebe, hodi ovim strašnim putevima.
Hrabrost je da izdržiš jedan korak više od kukavičluka. Dva koraka te deli od uspeha. Zato na ovim strminama nije dovoljno biti hrabar, već i uporan. Nije to put za svakoga. To je put za one koji moraju poći. Da li si i ti jedan od odabranih?
