Onaj osećaj kada se zaglaviš u sopstvenom životu. Nije strašno to što si zaglavljen, već je strašno to što ne znaš kako si dospeo u tu poziciju.
Staneš i razmišljaš, a umesto polunormalnog odgovora čuješ samo dobovanje po bubnim opnama. Ili neodređenu buku koja sugeriše da je nastao lom u mozgu ili bar u nervnom sistemu.
Uporno tragam za odgovorima, ali ne uspevam da se otrgnem od pozadinske buke i kosmičkog šuma. Pokušavam, ne uspevam. Pokušavam, ne uspevam. Pokušavam, ne uspevam. I tako danima. Promašio sam sprat u zgradi, stanicu autobusa, ma jebi ga, promašio sam čitav żivot.
Nije ovo ni vreme ni mesto za žalbe, ali nemam gde drugde. Praznina u duši i buka u glavi. Neodređeno loša kombinacija za sve koji moraju da nastave da postoje.
Nokautiran sam. Ležim na podu, pod jakim reflektorima i razaznajem svoje obrise u daljini. Osećaj odlaska nadjačava osećaj ostanka. Mami me horizont. Neodoljivo me vuče k sebi. Izgleda primamljivo.
Vreme letnje, sparno. Vazduh težak, vreo i zagušljiv. Pritiska svojom nevidljivom težinom. Mogu da ga osetim na sebi. Lepljiv, mokar, a opet topao i nepodnošljiv.
Dosadan pas laje u daljini. Upozorava prolaznike na svoje prisustvo. Možda i na svoje postojanje. Obraća nam se. Kaže: „Tu sam. Pazi se.“ A uplašen je kao i svaki jadnik, možda i više.
Pokušavam da se skoncentrišem na tišinu, ali mi ne uspeva. Dobovanju u glavi pridružilo se pištanje u ušima. Cela raštimovana filharmonija.
Sam sam. Unutrašnju samoću je nemoguće popuniti. Kada je spolja sam, čovek nađe društvo. Unutrašnja samoća je seo stanja. U ovom slučaju mog stanja.
Pokušavam da zavaram samoću. Upošljavam sebe tricama i kučinama kako bih stvorio iluziju kretanja. Ali je um prozreo tu nameru i pojačao svoju aktivnost. Osporava mi ideje, mišljenje i izvođenje. Lukav je. Teško ga je prevariti. I ako uspeš, vrlo brzo te resetuje.
Stvarnost postaje lelujava, bajkovita, nestvarna. Nije čak ni lepa. Ružan san. Možda samo nezgodna java. Obrni-okreni nema boljitka. Samo taj neopisivo loš osećaj čamotinje. Samoumlje. Samovolja raštimovane filharmonije.
Besni koncert. Rastura mi koncept. Nestaje moja samovolja i sudbina preuzima stvar u svoje ruke. Melanholija.
Buka postaje nesnosna. Ili je od početka takva? Omaklo mi se pitanje. Možda uspem da povratim kontrolu. Možda samo zaspim. Možda odem. Možda sednem i sve razjasnim.
Naopaka sreda, jer naopak ponedeljak i utorak više nisu u modi. Kao nekada Leontina. Neopisiva buka, nepotrebne emocije i loše rime. Xa. Ko bi rekao da je to jedna sasvim uobičajena sreda u našim životima. Dobro, u mom životu.
Naučio sam nešto novo. Ili nisam. U svakom slučaju, već je četvrtak.
Laku noć!
