Neobično sutra je četvrtak. Retko pišem o njemu. Nekako je to uvek onaj trapavi dan za koji smo nekako mislili da je petak, pogotovu ako se pada 5. u mesecu.
Ipak, meni je to jedan od najvažnijih dana. Tada je radna atmosfera na vrhuncu i prodaja tada prirodno raste. Ali za sada bih ostavio prodaju na stranu. Želim da pišem o odnosima. Zato što sam shvatio da su odnosi ključni za razvoj svega.
Komunicirao sam danas sa bivšim kolegom sada već bivšeg posla. I on je, kao i ja, promenio kompaniju zbog nezadovoljstva izazvanog lošim međuljudskim odnosima. Čak pre zbog loših odnosa vlasnika kompanije prema radnicima.
Pre par dana sam čitao članak o tome da li radnike zanima samo plata. Tekst je potpuno podbacio, jer je sve vreme predstavljao problem u odnosima vlasnika kompanije i zaposlenih u nekim potpuno nebitnim stvarima, a ne visini zarade.
Moje primarno nezadovoljstvo nije prevashodno izazvala visina zarade, već nedostatak sluha za razvoj i unapređenje biznisa. Delom i jednostranost koja postaje svojstvena svim vlasnicima kompanija. Oni uvek gledaju samo svoje interese! Paradoksalno, ja jesam radio na razvoju njihovih interesa. Paradoksalnije, oni mi nisu dozvolili da razvijam njihove interese!
Ostalo je samo da odem i potražim svoje mesto negde drugde. Danas se već spremam da započnem rad u novoj kompaniji koja ima više sluha nego sve prethodne zajedno. I spreman sam da radim na ostvarenju njihovih interesa, jer se u ogromnoj meri poklapaju sa mojim. Takođe, osnovao sam i sopstvenu kompaniju koju nameravam širiti paralelno.
Iako to izgleda kao nemoguća misija, svako ko hoće, nađe način. Ja ga još uvek nisam našao 100%, ali sam siguran da ću ga naći u kratkom vremenskom roku.
Ideja da od prvog u mesecu radim za samog sebe i fizički i psihički je u isto vreme fenomenalna i zastrašujuća. Oduvek je tako, ali otkako sam osnovao svoju kompaniju promenio sam način gledanja na svet. Sada stvarno radim za sebe i trenutno imam jednog klijenta koga pokušavam da načinim srećnim tako što ću da zadovoljim njegove potrebe u sferi biznisa. Baš kao i svaki drugi zaposleni, ali sa većom svešću da radim za sebe i svoju kompaniju.
Po prvi put osećam da sve zavisi samo od mene i moje sposobnosti i mog znanja. Nema više ni jedne kočnice koja me usporava ili drži u mestu. Dan je vedar, nebo je bez oblaka, brod je spreman. Plovidba može da počne.
Ja, kaperan Dragan Jovanović, upravo krećem u novu prekookeansku avanturu, nošen povoljnim vetrom. Znam da ću uspeti u onome što sam naumio. Ne zbog povoljnog vetra, vedrog neba ili jakog broda, već zbog toga što sam odlučio da ću da uspem!
Odluči i ti to isto!
