…“U svakom porazu
ja sam video deo slobode
i kad je gotovo za mene
znaj, tek tad je pocelo
pogledaj me, o pogledaj me
ocima deteta“…
Dugo nisam napisao post. Ne samo da nemam vremena, već mi malo fali inspiracije. Prosto pomislim da sam sve već napisao o da nema još mnogo toga da se napiše.
Promenio sam kompaniju, otvorio sam svoju i radim više i bolje nego ikada pre. Meni je to prirodno okruženje. Ko to shvati i ko se pridržava svega što sam napisao, uspeće. Onaj ko misli da može da uspe koristeći prečice i laka rešenja, na žalost mora dalje sam.
Nisam revoltiran, niti razočaran, samo mi se čini da niko ne želi stvarno da zavrne rukave i uradi ono što treba. Svi bi iz udobne stolice u bašti nekog kafića da menjaju svet. Pritom velika većina ne može ni majci da promeni, a ne nešto više.
I lako je pljuvati druge. Tako bar izgleda da si bolji od nekoga. A time što ne ceniš tuđi rad i zalaganje govori o tebi više nego stotinu biografija.
Možda izgleda da sam se malo udaljio od prodajnih tema, ali nije tako. Stav i samopouzdanje su kamen temeljac uspešnosti u bilo čemu, pa i u prodaji. O tome je ovaj post.
Mi biramo kojim putem hodimo, ali moramo hodati. To put čini putem, a ne nekim parčetom zemlje i prašine.
Usudi se da promenis svoj život. Ustani ranije, radi čitav dan, uradi nešto. Makni se od te učmale tačke koju si prglio svom svojom snagom.
Kreni još danas. Ne, zapravo kreni odmah, nemoj ni da čitaš zekst do kraja! Samo se pokreni!
…“U svakom porazu
ja sam video deo slobode
i kad je gotovo za mene
znaj, tek tad je pocelo
pogledaj me, o pogledaj me
ocima deteta“…
Još jedan je gotov dan. Nosio je sa sobom pobede i poraze. I nestao je. Kao i svaki drugi.
Ako ovo čitaš Novače Đoković, puna podrška za sve što radiš. Jer nekada kada sve ide dobro, možda nije dobro uopšte. I nekada kada ne ide ništa kako treba, možda je to lekcija koju život želi da nas nauči.
