Toliko toga sam planirao da obavim danas, a završio tek ponešto. I to uz primenu naprednih veština upravljanja vremenom.
Pored činjenice da vreme prolazi neumitno, osećam se kao da prolazi brzinom svetlosti.
Uspeo sam danas da službeni auto odvezem i vratim sa servisa, unesem predhodni uvoz u program i isplaniram novi uzoz koji ide direktno kod kupca za dva dana. Pored toga, trgovao sam na berzi, kontaktirao nekolicinu važnih kupaca, poslao nekoliko ponuda i realizovao jednu prodaju. Umalo da zaboravim da je danas bio dan za čišćenje prostorija.
Iako sve što mi treba za posao je inzernet i telefon, danas sam osećao priličan nedostatak poslovnog prostora. Ja kao jedini radnik u firmi, morao sam da odradim sve one poslove bez kojih se ne može, nisu prodaja i nema ko drugi da ih završi.
U tome prolete dan, tako da sam veći deo posla prebacio u sutrašnji vrlo tesan raspored. Nije stvar u lošoj organizaciji, već u velikom broju stvari koje moram da završim u kratkom vremenskom roku. Pokušavao sam da delegiram, ali sve to mene sačeka na kraju. Kada si jedini zaposleni u firmi, to nije floskula već realno stanje stvari.
I prioriteti su se poređali jedan pokraj drugog u velikom broju. Svi A1 i svi moraju da se realizuju sada. Da znam, to se zove rad pod pritiskom i dobrodošao među normalne zaposlene. Ipak, ne mogu da se otrgnem utisku da radim preko svake normale. Koliko god to izgledalo pretenciozno.
Kako sam već nehde napisao prodavci su plaćeni prema učinku. Ipak često je potrebno uraditi i ove stvari koje nemaju nikakve veze sa prodajom. Ali auto mora biti pouzdan, a radno okruženje čisto i uredno, arikle moram da uvezem,kako bih imao šta da prodajem.
Možda imaš drugo mišljenje i ne slażeš se sa tekstom. Daj komentar kako ti rešavaš ovakve probleme?
Do sutra. Mada je već prošla ponoć…
