Palo mi je na pamet da što sam stariji to mi pamet slabi. Nekako mi se čini da sam sa osamnaest godina bolje i zrelije razmišljao nego sada sa trideset šest. U prilog tome prilažem svoju pesmu koju sam napisao svojoj supruzi pre više godina, u ranoj fazi naše veze.
Pesmu sam napisao sredinom 2004. godine, sa nepune dvadesettri godine.
Sama činjenica da pesmu nisam napisao godinama, govori sama za sebe. Pored toga, sada kada pročitam pesmu deluje mi dosta ozbiljno i zrelo. U svakom slučaju, pesma je u nastavku pa proceni sam.
15.5.2004.
~ Jednom si mi rekla ~
Jednom si mi rekla uporan budi,
tu leži snaga svih velikih ljudi!
Suviše prepreka stoji drugima,
što ih i čini malim ljudima.
Jednom si mi rekla da si pored mene
u vrmenima koja nam tek predstoje!
I da me podržava svaki deo tebe
ne bih li rešio misterije svoje!
Jednom si mi rekla, a tako je i stajalo:
,,Osloni se na sebe i na mene pomalo,
jer više ti znače upornost i istrajnost
nego li raspuštenost i genijalnost!’’
Zato ti sada, posle svega toga
želim reći par reči samo:
,,Postala si neraskidivi deo srca moga
i želim da ostaneš zauvek tamo!’’
