30.06.2003.
Časovnik
Na prašnjavom stolu, na gomili stvari,
leži već dugo časovnik stari.
Nepomičan u pomračinu gleda
kako mu vreme dušu razjeda.
Ni levo – ni desno, ni gore – ni dole,
nema pokreta, nema pomeranja.
I sve uspomene i slike smisao gube
dok ih iznosi iz sebe kao sećanja.
I provodi dane u polutami,
tišine muk pomno prati.
Čeka neko srećnije vreme
da život njemu opet vrati.
„Živim u ovome času, u ovome trenu.
Živim sada i nikada više.
Pusti da moji mehanizmi krenu,
pusti da se moje klatno zanjiše.
Dozvoli da ponovo kazaljke sklopim
i narušim tišinu u sobi toj.
Da se u novi dan uklopim
i pokažem sati koliki je broj.
To je put od jednoga koraka.
To je put od jednoga trena.
Iako život deluje kao beskrajna traka,
on je samo njena sena.“
Taj sat od vajkada stoji tu
i nepomičan vreme broji.
Mada zna da vreme prolazi mu,
on se vremena više ne boji.
P.S. Možda ćeš jednom i shvatiti šta sam ovim hteo da kažem, ali do tada lepo spavaj i sanjaj snove… znaš već…
