Počnem da pišem i odustanem i tako već nekoliko puta. Da nemam šta da napišem pa u redu. Imam, ali mi se ne sviđa.
Jednostavno ušla mi je neka mrzovolja pod kožu i ne da mi mira. Niti mi se išta čita, niti mi se išta gleda, niti mi se priča sa nekim. Kao da sam prezasićen raznim informacijama i jednostavno nemam više mesta za nove.
Taj osećaj me drži već neko vreme. Otišao bih na detoksikaciju, ali ne znam ni gde, ni kako.
Jedva sam sebe naterao da napišem nekoliko redova i to sa velikom mukom.
Sama ideja o kojoj pišem mi ne prija. Imam unutrašnju potrebu da pročitam neku knjigu, ali me mrzi. Listam internet stranice i shvatam da ne primećujem njihov sadržaj. Čak i kada me nešto privuče da zastanem i poklonim mu nekoliko trenutaka, izbledi mi iz sećanja kao da ga nikada nije ni bilo.
Osećam se kao da postajem prazna ljuštura ili utvara koja lebdi između dva sveta.
Voleo bih da saznam šta mi se to dogodilo i brzo nešto promenim. Ne želim da gledam svet oko sebe iz mehura. Ne želim da dignem ruke. Samo želim da me prođe ova nabildovana apatija. Neka nestane iz mog života!
Moram da napomenem da mrzovolja nije izazvana ni sa čim određenim, ali je opet tu. Glavne životne stavri funkcionišu i nemam nekih velikih problema koji me sputavaju. Nisam bolestan. Jednostavno sam bezvoljan i prezasićen svega.
Nisam siguran ni da bi odmor pomogao. Još mi je sećanje na letovanje sveže. Nije me protkao umor, kao nekoliko meseci ranije. Nisam u nekom škripcu.
Možda bi mi prijao neki fizički napor. Neka duga šetnja ili partija basketa sa prijateljima? Pokušaću sutra sa tim, pa ću preneti utiske.
