Moje cipele

Ušao sam u svoje nove cipele. Bukvalno. To me je podsetilo na frazu o tuđim cipelama, ali iz druge perspektive.

Okrenuo sam jedan potpuno novi list u svom životu. Pokrenuo sam stvari koje još uvek ne znam gde će me odvesti. I metaforički sam uskočio u nove cipele.

Zašto baš cipele?

U trenutku pisanja ovog posta, imam 38 godina i pregršt iskustva. Za razliku od mojih novih cipela, ja sam „stara kajla“. I do sada sam, makar delimično, znao gde me vodi put kojim hodim. Sada po prvi put ne znam ili bar nisam siguran.

A put kao i svaki put, vijugav i pun nepredviđenih okolnosti i situacija koje tek treba da se dese. A i gaziće ga nove cipele. Ne bojim se puta, to je izazov. Kanim da me ne izdaju cipele. Ali, velim, „stara sam kajla“, pa će biti lakše. Nadam se da do kraja puta neću shvatiti da sam zapravo samo stara mazga u novim cipelama.

Gazim put ili on mene?

Na putu sam preko petnaest godina. I više od toga. Samo, za ovih petnaest, postoji pisano svedočanstvo. Neki trag da su se zapravo dogodile. Da nisu bile samo san. A ove preko, što su pojeli skakavci, ma ko još broji…

Smisao ovog teksta nikako nije da hvalim svoje nove cipele, već da spremeim sebe za novi put na koji me nose. Siguran sam da će put biti naporan i dug. Često ću poželeti da stanem, ponekada i da se vratim. Da skrenem s puta, već mi pada ta misao na pamet. Ali neću. Znam sebe. Imam cilj. Znam zašto putujem ovim novim putem.

Svi ostali putevi su vodili ka ovom putu. Kao da sam krenuo za Rim. Svaki korak koji sam napravio vodio je ka ovom sada. Sve cipele koje sam nosio, vodile su ka novim cipelama.