Nervozan i besan prevrćem se po krevetu i mislim o tome da li mora sve tako da se odvija (uglavnom negativno po mene). Ili postoje neke šanse da se karte podele i drugačije. Mada, kažu da nije bitno kakve ti karte život podeli, bitno je da odigraš najbolje sa onima koje imaš u ruci.
Ponjedeljačni pozdrav!
Toliko bih toga hteo da uradim, a u zadnje vreme pored hroničnog nedostatka vremena, uhvatio me je i neizdrživi umor. Valjda je počelo resetovanje na prolećna podešavanja, koje nikako da se ukopča. Ležem umoran i budim se umoran. A, često kada legnem, ne mogu da spavam.
Ideje mi naviru u glavi, ali tako brzo i tako snažno, da jedna često pregazi drugu. Ne da ne stignem da ih realizujem, već ne stignem ni da razmislim o njima. Ni da ih zapišem, pa iskoristim kasnije. Posao je uobičajenog intenziteta, ali nisam u mogućnosti da išta kreativno radim u ovom periodu.
Dobijem želju da završim nekolicinu započetih knjiga, kao i da započnem nekolicinu novih, a rezultat je da ne dodam ni jednu novu rečenicu mesecima. To je poražavajuće.
Takođe, dobijam pregršt ideja o sređivanju prostora, ali nikako da krenem u njegovu realizaciju. Sve zapne gotovo na samom početku. Manjak energije već dugo odlaže realizaciju bilo čega. Kao da me unutrašnja letargija sprečava da promenim išta u svom životu.
I ovu objavu sam započeo pre više od mesec dana i nikako da je završim. Srećom, letargija me je, u međuvremenu, malo popustila. I pored nekih loših skorašnjih stvari i loših dešavanja, vratila mi se energija i želja da nešto uradim, promenim, makar da započnem. Možda ne deluje kao veliki pomak, ali jeste za mene.
Često se borim sa depresijom srednjeg intenziteta i idejama da mi ništa ne ide od ruke, da sam loš u svemu što radim i još kojekakvim negativnim mislima koje mi se vrzmaju po glavi. Zato sam početkom godine napravio spisak dostignuća u kojem upisujem sve male i velike stvari koje mi se događaju tokom vremena. To mi služi kao podsetnik da nisam vreme utrošio uzalud, a i kao dokaz da sam neke postavljene ciljeve ostvario i nastavio dalje zadovoljniji.
To mi daje snagu i motivaciju da nastavim dalje. Znam šta sam konkretno uradio u svom životu i lakše se nosim sa negativnošću koja pokušava da me usisa u sebe. Imam potvrdu nekakve pozitivne promene na koju, u mračnim momentima, potpuno zaboravim. Kada se boriš sa samopouzdanjem, poput mene, trebaju ti česte potvrde da vrediš, da ima smisla to što radiš, da ima efekta to što radiš i da ima rezultata.
Svi mi imamo velike snove i velika očekivanja od nas samih, ali daleko od toga da sva ta očekivanja uspevamo da ispunimo. Samo se neki od nas malo bolje nose sa tim ili to vešto skrivaju. Svi imamo želju da budemo uspešni i srećni, a vrlo često zaboravljamo da uživamo u tim trenucima kako bi ih duže pamtili.
Patnja nam se nekako jače ureže u pamćenje, pa daje realističniju projekciju kada se vratiš unazad. Ja sam to pokušao da preokrenem tabelom dostignuća, kao i fotografijama srećnih trenutaka, kao i lepih stvari u kojima sam imao prilike da uživam. Trudim se da više budem svestan trenutka, nego da jurcam fotoaparatom naokolo. Ali stani, škljocni i po koju sliku, jer one ostaju duže od sećanja. A i možeš ih pokazati drugima.
Uspeo sam ove godine da ostvarim svoj dečački san i otputujem u Italiju. Doduše samo na jedan dan, ali i to se broji. Želja ostvarena.
Dosta sam slušao o toj zemlji, maštao da odem tamo, da je vidim. Mnogi su mi obećavali da će me povesti/odvesti tamo, ali niko to nije realizovao, osim drugara koji nije dao obećanje, nego reč da ćemo otići tamo. I jesmo. Spojili smo poslovne obaveze u Sloveniji i obilazak Trsta u Italiji.
Fenomenalan osećaj. Sve je ispalo spontano i bez napinjanja. Pogurali jesmo malo, ali taman toliko da ne zakoči, nego da prođe. I prošlo je.
Ako sam nešto shvatio na ovom putovanju, to je da nas najviše koče naši sopstveni strahovi. I to oni bez utemeljenja u praksi. Lažni i iracionalni, ali uvučeni duboko pod našu kožu, kao nevidljiva tetovaža koja te određuje zauvek.
Proživi najgore scenarije svih tih strašnih stvari u svojoj glavi što je moguće realnije. Zamisli još gori scenario. I još jedan gori i od toga. Onda ustani, umij se, obriši lice i kreni da radiš stvari koje ćeš sa ponosom upisati u svoju tabelu dostignuća. One najveće, najlepše i najbolje stvari kojih se nećeš postideti ni posle 30 godina, kada ih budeš pričao svojim unucima.
Oslobodi svoj um od svih mogućih pritisaka i tenzija, zato što um najbolje radi kada je oslobođen, kada je slobodan. Tada stvara prilike i ideje i omogućava susret jednih sa drugim. Omogućava ova postignuća o kojima jedvs čekam da pričam svojim unucima. Ali ih predhodno moram zapisati u svoju tabelu, kao ih ne bi zaboravio ili zamaglio protokom vremena i umanjio njihovu lepotu.
Dopusti sebi da ostvariš ono o čemu sanjaš. Probaj. Otputuj, promeni posao, poljubi ženu koju voliš, potroši novac zrno više nego što si planirao. Otvori ruke svoje, jer zatvorene ruke ne daju, ali ne mogu ni da prime. A svet je pun darova, svet je pun lepote. Budi spreman da primiš ponešto od toga!
Živi!
