Објављено дана

Malo mi za sreću treba

Malo mi za sreću treba

10% srećniji

Pročitao sam knjigu 10% srećniji od Den Haris. Toplo je preporučujem. Meni je pomogla da shvatim kako stoje stvari u mojoj glavi. Isto tako, pomogla mi je da lakše prihvatim stvari koje mi se dešavaju. Počeo sam malo drugačije da gledam na svoju svesnost.

Dešavanja je danas bilo toliko da sam se osećao neverovatno. I nisu sve stvari bile dobre. Primio sam neke loše stvari iznenađujuće mirno i staloženo. Svakako mogu da se zahvalim Denu (pomenutom autoru) na tome. Stvarno je učinio da budem makar 10% srećniji, bez obzira na težinu situaciji u kojoj se nalazim.

Vrata

„Kada se zatvore jedna, otvore se druga vrata“, reče davnih dana ponosni vlasnik Yuga 45. Loše stvari koje su mi se desile, naterale su me da svu svoju energiju utrošim na ostvarivanje sopstvenih snova. Iako sam to želeo i do sada, nisam mogao da ostvarim jer mi je nedostajalo iskustvo.

Koliko god ja želeo nešto, jednostavno nije bilo ni vreme ni mesto za to. Iako već gazim 40 godina, za neke stvari sam bio krajnje mlad i naivan. Cena naivnosti je velika i bolna. Zato je bolje da je platiš što je moguće ranije u životu. I ako možeš u celosti. To je cena iskustva koje je neophodno kako bi nastavio svoje putovanje.

Neka vrata se sama otvaraju, za neka je potrebna odrđena veština i/ili znanje kako bi se uopšte ukazala.

„Postoje svetovi, a između njih Vrata.“

Skriveni svetovi u nama

Neke drevne religije su smatrale da postoji mnoštvo svetova, a prelazak u njih je bio moguć samo posvećenom pojedincu koji je znao gde da nađe portal i kako da ga prizove. Putovanja putem portala su trenutna bez obzira na razdaljinu dve tačke. Jer u portalima na vreme i prostor deluju drugi zakoni fizike.

Kada sam pročitao 10% srećniji, osetio sam se kao da sam zavirio u jedan od tih portala. I to baš na onaj koji te vodi u samog sebe. Uspeo sam da sagledam sebe iz potpuno drugačijih uglova nego do sada. Postao sam svesniji sebe i svojih osećanja. A opet, sve mi izgleda kao da gledam film na tv-u. Kao da se ti događaji dešavaju nekom drugom. Uspeo sam da se distanciram od njih. Da ih primetim, ali da ne utiču na moj unutrašnji svet.

Možda je to samo elektricitet

Možda je to samo suptilna reakcija mog bića kako bi me zaštitila od nepotrebnog stresa, jer stvarno ništa nisam mogao da uradim. Nije bilo svrhe da se nerviram. Možda je zato izostala burna reakcija koja je do sada bila moj zaštitni znak.

Možda je pomogla knjiga, možda ne je stigao umor. Možda i nisam još sagledao stvari na pravi način. A možda ću, kada se prašina slegne, da se vratim na „fabrička podešavanja.“

U svakom slučaju nešto se promenilo. Nešto je pokrenulo mehanizam duboko u meni i bez suvišnog uzbuđivanja, nastvaljam svoj život dalje onako kako sam to dugo želeo. Polazim na jedno novo putovanje u nepoznato. Osećam leptiriće u stomaku i ne dozvoljavam kortizolu da me parališe. Idem napred uprkos svom strahu koji me je napao u ovih par dana.

Efekat leptirovih krila

„Idem na sve, ništa već imam.“

I ne zato što mi treba mnogo više od ovoga što imam, već mi treba potvrda da ja stvarno to mogu sam bez ičije pomoći. Teško je znam, ali nisam navikao da stvari koje želim dobijem na lak način. A ako je došlo vrem da zapnem, postaviću lestvicu tako visoko, da ću morati da poletim kako bih je preskočio.

„I did it my way!“