Samopouzdanje ni iz čega

Samopouzdanje je kao pisanje

Sedim i razmišljam. Zapravo samo sedim. Gledam u editor za tekst. Trebalo bi nešto da napišem, ali sam ostao bez ideje. Izbacio sam dve objave u jednom danu, posle skoro jednomesečne pauze. I sada samo sedim.

Razmišljam i o nekim budućim potezima, ali me  nadvladava strah pre nego li i povučem neki. Na prvu loptu sve izgleda dobro i fino, ali već kod razrade svaka ideja počne da dobija onu sivu patinu koja je ubrzo prekrije i pošalje u zaborav.

Vreme prolazi, hteo ti ili ne

Pregršt vremena trošim uzaludno. Ubeđujem sebe da tražim i isprobavam nove ideje, ali u stvari ni ne nailazim na njih. Na kraju krajeva, nije bitna ideja kao ideja, već realizacija ideje kao takva. Svestan sam da sve dok god budem trošio vreme tražeći novu ideju, neću se posvetiti ni jednoj realizaciji. Jedna prosečna realizacija vredi hiljadu puta više nego stotinu novih ideja.

Svestan sam da je uvek najbolje da se posvetiš onome što znaš i što ti najbolje ide, ali to samnom nije baš najbolje rešenje. Pokušao sam nekoliko puta i odustao isto toliko puta, jer su se javile poteškoće koje nisam znao kako da prebrodim u tom trenutku. Onda sam pročitao parolu na nekoj staroj tabli u parku: „Bilo je i većih problema, pa ih nismo rešili! Zato svrati na rakiju.“

Promena je permanentna

Pomenuta rečenica je počela stalno da mi izlazi pred oči. Iskače iz frižidera, ormana, pa čak iz starog tostera na kuhinjskom pultu. Naprasno je zamenila onu iz Terminator II, „Nema budućnosti, osim one koju sami napravimo!“ I „trajno se uselila u moju podsvest“.

Kako se dogodilo to da od čoveka koji čvrsto veruje u sebe i ostvaruje svoje ciljeve, postanem osoba koja lako diže ruke od svega? Imam utisak da se dogodilo preko noći. Dobro, ne baš posle jedne noći, ali shvataš već poentu.

Deo mene

Nestao je deo mene. Poput dobre ideje, bljesnuo je i počeo lagano da dobija onu sivu patinu na putu da bude odbačen zauvek. Kao oni večiti gubitnici iz američkih serija i filmova koji u nekom trenutku pronađu način da se izbore za sebe i postanu heroji. Samo je kod mene to neki reverzibilni proces. Od heroja koji je znao šta želi i kako to da postigne, postao sam nalik večitom gubitniku. Dovoljno dobar za druge, nikada dovoljno dobar za samog sebe.

Konačno sam shvatio da je to klasičan simptom nedostatka samopouzdanja. Nikada nisi dovoljno dobar sebi i zbog te sumnje u sebe, sumnjaš i da će ostatak sveta želeti da te prihvati onakvim kakav si. I očekuješ da budeš odbačen od svih. I kada se to konačno dogodi, likuješ u sebi, jer si bio u pravu. Uspeo si da opravdaš svoj nedostatak samopouzdanja i pronađeš krivca za to – ceo svet! Izgledi više nisu tako sjajni, ako su ikad i bili.

Sticanje samopouzdanja

Nedostatak samopouzdanja se leči sticanjem samopouzdanja. Ne poredi se sa drugima, jer ne znaš kakvu unutrašnju bitku vodi. Možda spolja sve izgleda sjajno i bajno, ali zapravo nije ni blizu. Možda se neko bori sa problemima koje nisi u stanju da shvatiš, možda se bori za život, možda ima, kao i ti, najgore mišljenje o sebi, ali to vešto prikriva. Zato istraj u onome što radiš. Izdrži koji minut duže nego što si sanjao i u najgorem košmaru. Veruj  u sebe. Veruj jedan minut duže od svih i samopouzdanje će doći. Poteći će kao bujica.

Kada shvatiš od čega si sazdan, možeš da nastaviš dalje. Vatra izgori papir, ali ojača čelik. Balon ne odleti u visine zbog onoga što je spolja, već zbog onoga što je unutra. Prihvati sebe i sačekaj. Kroz neko vreme prihvatiće te ceo svet, a možda i čitav svemir. Biće teško na početku, ali ćeš se vremenom navići na to. Počeće čak i da ti se sviđa.

Sreća nije biti na pravo mesto u pravo vreme, nego smognuti snage i voleti sebe baš takavim kakav si, sa svim manama i vrlinama. Pogotovu sa manama. Kada se to dogodi, tvoje samopouzdanje će biti na vrhuncu. Saznaćeš da je velika istina „dobro je biti ja!“ Tada ćeš postati nezaustavljiv. Tada će se i nebo otvoriti kako bi tvoje želje bile uslišene!

Veruj u sebe!