Što se mene tiče, završene su olimpijske igre. Novak Đoković je izgubio polufinale i na kraju mu je izmakla čak i bronzana medalja. Veoma iznerviran i revoltiran, shvatio sam da imamo isti problem koji nas muči. Nedostatak fokusa!
Lično nikada nisam verovao u multitasking, pa ga i veoma retko praktikujem. Ja sam više tip koji ugasi radio kako bi parkirao auto, pogotovu kada sam pod tenzijom. Potrebno mi je da se fokusiram kada nešto radim. Inače napravim lom.
Da se vratim na temu fokusa. Kada ga ima premalo, to je sindrom poremećaja pažnje i potrebno je kliničko lečenje. Previše fokusa može dovesti do propusta na drugim poljima. Zato ću uvesti pojam kontrolisanog fokusa. To je potreba da se u određenom momentu budeš fokusiran samo na jednu stvar. Ako je to posao onda se fokusiraj samo na to da ga završiš što bolje i što pre.
Svi mi znamo šta treba da radimo, samo što to jako često ne radimo. Zašto je to tako? Zato što smo tako programirani od samog rođenja pa sve do danas. Celokupno vaspitanje, verbalna i neverbalna komunikacija nas je napravila onim što smo. Dok god ne promenimo program, radićemo stvari pogrešno.
Dovoljno je da razvrstamo prioritete i ono što je stvarno važno za nas i naš razvoj, radimo potpuno fokusirano. Za to vreme ne sme ništa da nam odvlači pažnju, niti da dozvolimo da naš mozak igra igrice sa nama. Potpuni fokus će dovesti do najboljih rezultata. Podeljena pažnja će dovesti do toga da, poput Đokovića, imamo 5000 nebitnih fotografija i nijednu medalju sa olimpijade.
Imam osećaj nemira u stomaku. Ono neugodno previranje koje celo moje biće drži u nervozi. Nešto je izvan mog poimanja i ta činjenica me čini zabrinutim. Ne kontrolišem svoj svet, a sve više izgleda da ne kontrolišem ni samog sebe.
Pokušavam da unesem red u svemu što radim. Kažu da sređen spoljni svet sređuje unutrašnji. Pokušavam da unesem logiku i red u svemu što radim. To bi trebalo da me smiri i relaksira i da sredi moje misli i moje unutrašnje biće.
Kako spolja, tako i iznutra
Toliko toga treba srediti. Imam utisak da je moja svakodnevnica nalik onom momentu kada Pandora otvara svoju čuvenu kutiju. Sva zla hrle ka malenom prolazu koji je napravila. S tom razlikom da je ona proizvela to stanje iz čiste znatiželje, a ovo moje stanje je proizvedeno iz preuzimanja prevelikog broja obaveza.
Ne znam šta je gore. Ali oba stanja stvaraju haos i konfuziju.tako da mu dođe isto. Zapravo, krajnji ishod je isti.
Završi započeto
Pokušavam da stvari koje radim privedem kraju. Želim sebi da stvorim naviku da ono što počnem i završim. Jer sam u jednom momentu npr čitao 10ak različitih knjiga i umesto da završim jednu po jednu, ja sam ih samo gomilao. To mi je dodalo pritisak i povećalo tenziju. Shvatio sam da moram da se fokusiram u jednom trenutku na jednu stvar. U protivnom nikada neću postići ništa u svom životu.
Ranija iskustva i uspesi
U nekom periodu sam bio veoma uspešan u tome što radim. I bio sam zadovoljan, većim delom. Jedino što je izmicalo su bile finansije. Nikako nisam mogao da postignem da budem adekvatno plaćen za svoj rad. Želeo sam to da promenim po svaku cenu. Radio sam više i napornije nego inače, ali to nije dalo rezultate. Pokušao sam da menjam pristup i taktiku. Ni to nije dalo rezultat.
Onda sam promenio posao. I još jedan i još jedan i onda je to postalo nešto normalno. Lutao sam od posla do posla pokušavajući da nađem onaj koji će mi odgovarati i biti dobro plaćen. Kakav veliki i težak cilj sam postavio ispred sebe, ne može se ni zamisliti
Veštine koje sam stekao su trajne
Radio sam razne poslove i stekao pregršt poznanika i saradnika po čitavoj zemlji. Sarđivao sam sa ljudima koje nikada nisam sreo. Zato što su dobili preporuku da sam pouzdan saradnik. Moj ugled je rastao. Opet sam se dizao iz pepela. Uspeo sam da izgradim reputaciju. Uspeo sam da budem najbolji u tome što radim. A onda je došla korona. A sa njom i kriza.
Sve je palo. Sva moja veština i znanje kao da su se rasuli u vetru. Moje prodajne sposobnosti su zakazale. I to što sam prestao da se edukujem imalo je određenog uticaja. U jednoj sekundi je nestalo sve što sam graxio predhodnih godina. I evo me tu, na raskrsnici puteva i prvi put ne znam koji izbor da načinim. Bilo kojim putem da krenem, predstoji mi kajanje. Bilo koju odluku da donesem, izgledaće kao da bi ona druga bila bolja.
Oklevam
Oklevam.
Svestan sam da će oklevanje samo pogoršati situaciju i, što je možda i gore, pojačati neizvesnost. Vreme je. Moram da donesem odluku, ma koliko ona teška bila. Posledice će postojati i za odluku koju donesem i za odluku koju ne donesem. A iskreno, više volim da verujem da moj svet zavisi od mene, a ne od tuđih odluka. I zato ću doneti odluku. Odabrati koji putem da hodim podignute glave, bez obzira na posledice.
Idem dalje. Jer to je moj put. Nekada težak i kamenit, često krivudav i uzan, ponekad bez jasnih kontura, to je moj put. To je moja staza koju hodim, mada se nekada zaželim drugog puta, shvatam da on ne bi bio moj, niti je meni namenjen. Zato hodam putem svojim, jedinim koji je stvarno moj. I ne brinem, život je najbolje ostavio za kasnije.
Ja to mogu
Znam da mogu. Znam da hoću. Znam da sam spreman. Jer Bog kada želi da te nečemu nauči, pošalje ti problem za koji si dostojan da ga rešiš, bio svestan toga ili ne.
Zato istraj u onome što radiš. Neka to bude tvoj izbor od hiljade mogućih izbora. Neka tvoj put bude samo tvoj. Neka avantura počne!
Neki napet dan je iza mene. Jeste bila nedelja, ali ne kao deo vikenda, već više kao deo užurbane svakodnevice. Još osećam ostatke tenzije od danas.
Toliko toga sam planirao da uradim, ali prosto se nije dalo. Ceo vikend sam proveo u nekoj jurnjavi. Na kraju jesam sve stigao, ali po cenu ozbiljnog nerviranja. I sutra je već ponedeljak. Ne volim kada za vikend nemam vremena da odmorim od svega i da se pripremim za posao koji me čeka.
Dobro urađena priprema štedi vreme, ali više od toga daje samopouzdanje i smisao onome što radiš. Kada si spreman, ništa ne može da te iznenadi. Ne moraš bespotrebno da improvizuješ. Veće su šanse da uspeš, je se klijenti ne spremaju za kupovinu, a prodavci se spremaju za prodaju. Na žalost, ja nisam spreman za sutrašnji dan. Bar nisam spreman onoliko koliko smatram da je potrebno.
Uspeo sam metodom „švajcarskog sira“ da odradim tananu pripremu između dve obaveze koje sam imao. Iskreno, voleo bih da sam malo više vremena odvojio za to. Imam utisak da su se dva dana vikenda istopila kao kap kiše po vrelom danu. Nestala su kao da ih nije ni bilo.
Često imam utisak da drugi ljudi upravljaju mojim životom, a da ja samo pratim šta mi kažu. I opet na kraju ispadne kako ne treba. Niti je onako kako ja želim, niti je onako kako drugi žele. Sve u svemu, život počinje da mi liči na protraćeno vreme. I najgore u svemu je to što prolazi. Neće se vratiti. Neće ga biti više.
Kada pogledam unazad, toliko toga sam postigao, ali smatram da je žrtva bila prevelika. Svaki uspeh je skupo plaćen. Isto tako i neuspeh, možda i više. Život na žici dok ispod sebe ne vidiš jasno dubinu ponora, više zvuči kao scena iz filma nego sekvenca iz stvarnog života. Samo, meni se ova sekvenca ponavlja iznova i iznova. Od jutra kada otvorim oči, do ovih besanih noći kada pišem, umesto da spavam.
Da li je bilo nečeg dobrog u danima za nama? Jeste, to je nesporno. Samo smatram da je trebalo da ga bude više, s obzirom na uloženi napor. I da se razumemo, ne pričam o fizičkom, već o intelektualnom naporu koji mnogo više iscrpi organizam. Rešavanje problema je uvek teže od bilo čega drugog.
Iako sam se navikao na ovakav tempo života i rada i dalje mi se čini da nisam stavio svoj život pod svojom komandom. Kao da je još uvek jednim delom okupiran. Težim finansijskoj samostalnosti, težim nekim idealima boljeg i lepšeg života, sređenijeg životnog prostora i više vremena sa ljudima sa kojima bih voleo da se vidim. Naravno, po neko putovanje van zemlje nije na odmet. A upravo taj deo života ne kontrolišem. On je u rukama drugih ljudi, koliko god pokušavao to da promenim.
Sabiram se i oduzimam. Menjam taktike i strategije, ali ono što uspem da postignem je malo i nedovoljno. Bar iz moje perspektive. Voren Bafet, američki investitor i milijarder zastupa tezu da je spor napredak jedini pravi način da neko uspe u životu. Naravno, ako deo svog zarađenog novca pametno investira. Ja jesam investirao, ali mi se čini da nisam dovoljno. Radim na tome da to promenim.
Trudim se da čitam knjige i članke na temu uspeha, prodaje, investiranja i sl. Ima tu dosta pametnih stvari koje niko od nas ne može da smisli dovoljno brzo. Zato je dobro sakupljati i tuđa iskutva i razmišljanja. To je vid investiranja koji štedi naše vreme i resurse. Takođe, ubrzava i naš razvoj.
U planu mi je bar jedna napisana i objavljena knjiga ove godine. Takođe, plan mi je da razvijem sopstvenu firmu, jer me nervira da radim za druge. Mišljenja sam da tako jedino mogu da dam svoj puni potencijal. Jedino tako mogu da se ostvarim. Najveći plan koji imam je potpuna finansijska nezavisnost i dovoljno slobodnog vremena da radim ono što hoću, kako hoću i kada hoću. Da ne moram nikome da polažem račune.
Dok plivam u sopstvenom životnom haosu, izgleda mi kao da se udaljavam od obale. Više nego ikada radim na ostvarivanju tuđih snova, a trebalo bi da radim na ostvarivanju sopstvenih. Doneo sam odluku da krenem da radim na ostvarivanju sopstvenih snova i radim na tome svakoga dana po malo. I siguran sam da posle nekog vremena počeće da se vide rezultati.
Definitivno ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled. Često, ni na drugi pogled se ne može spoznati velika istina. Iako stoji tu pred nama, ponekad je potrebno više vremena i načina kako bi nam se nešto otkrilo na pravi način. Moramo biti strpljivi.
Kada stvari ne idu u željenom pravcu, većina nas se iznervira, parališe i ne uradi ništa. Slično je i kada stvari idu kako treba, jedino što se tada ne nerviramo.
Ne bih smatrao sebe profesionalcem, da je bilo drugačije. Takođe, tako je bilo zato što sam se dobro pripremio za prezentaciju i ništa nije moglo da je poremeti. Zato volim izreku da je priprema pola posla. Bez dobre pripreme, osuđen si na improvizaciju, a to profesionalci ne rade.
Shodno svemu tome, zapitao sam se kako je onda došlo do katastrofe sa početka priče? Ništa od toga nisam zamišljao niti sam postavio kao cilj. A jednostavno je tu i okupira svaki deo moga bića. Ne mogu da je se otresem. Prožima me u potpunosti, deo po deo, zauzima svaku ćeliju u mom telu.
Kako je došlo do toga?
Svestan sam da se neki stvari dogode kao lekcija koja nas vodi do naših ciljeva preko potrebnim iskustvom. Jer, jedino tako možemo biti potpuno spremni da ostvarimo svoje ciljeve i svoj puni potencijal. Sve te lekcije iz života koje nismo sanjali, svi ljudi za koje se nismo nadali da ćemo ih sresti ili upoznati, pletu fino tkanje naših života. Svo to iskustvo koje proživimo, pomoći će nam na višem stupnju našeg razvoja.
Hteo sam post da nazovem „brodolom na vidiku“, ali sada sam siguran da je mesto brodoloma, ovo početak puta u jednu višu svesnost, jednu novu stanicu uma. Ovo je jedna potpuno nova avantura. Gde će nas odvesti?
Završila se radna nedelja. Toliko toga mi se izdešavalo da ne znam odakle da počnem. Da li je sve to što mi se dešava potvrda ili pobijanje da rad pravi razliku, a da sreća pomaže samo onima koji je imaju?
Najčešće sam sreću povezivao sa novcem i lakoćom kako do njega dolazimo. Iako sam imao periode kada sam do novca dolazio lakše i teže, činilo mi se da baš i nemam mnogo sreće. Nisam rođen u bogatoj porodici i za sve u životu morao sam da zasučem rukave.
Nedostatak sreće
Tada sam za nedostatak sreće krivio sve i svakog, osim sebe samog. Pa ja sam odrađivao svoj deo posla, a sreće ni za leka. Vremenom sam izgubio veru u sreću i nastavio svoj život bez sreće.
Sreća, sada za mene, prvenstveno znači odgovornost i prihvatanje iste za sopstveni život. Ništa se ne dešava bez razloga. Neke lekcije su lepe i lake, ali njih suviše brzo zaboravimo. One druge, bolne pamtimo do kraja života. Zajedno, to je iskustvo koje nosimo u sebi kako bi mogli ra rešimo zagonetke koje život postavlja ispred nas.
Verujem da čitavo to iskustvo koje steknemo tokom života ima određenu ulogu za naš nastavak puta. Od našeg životnog puta i stečenog znanja zavisi kako će se nastaviti naš duhovni put. Sreća je neizostavni deo toga. Bila ona na dlanu ili je moraš dodati sam.
Sreća je dobar osećaj.
Sreća je osećanje da to što radimo radimo dobro i da smo na pravom putu. To je osećaj ispunjenosti i ushićenosti koji nas preplavljuje kada se dešavaju pozitivne stvari.
Zato smo spremniji da poverujemo da imamo više problema, da nam nešto ne ide kako treba, da je čitav svet uperen protiv nas. A čitav problem je u tome što se sreća oseća, ne razume se.
Zato ne želim da pokvarim tu idilu nenadanom nervozom koja se iznenada ušetala i zapretila da je pokvari. Iako je izazvala enorman bes, koji me u toku pisanja ovog članka još uvek drži, potrudiću se da je odagnam iz svojih misli i tela i napišem krajnje pozitivan tekst.
Trudim se da razvijem odbrambeni mehanizam, jer mi ovo stanje više ne prija. Isuviše negativne energije je oko mene da skoro da mogu videti munje kako izbijaju. Tehnikama disanja i relaksacijom nervoze i besa se trudim da isplivam iz okeana loših emocija.
Stvari se kreću ili stoje po inerciji dok god mi ne odlučimo da to stanje promenimo. Moram da naglasim da negativna misao ima 11 puta veću jačinu od pozitivne, što je i naučno dokazano. A kako misli koegzistiraju i privlače slične misli sebi, možemo zaključiti da se teže oslobađamo negativnih nego što se prihvatamo pozitivnih misli.
Negativnost je jača, pozitivnost je svrsishodnija
Iz navedenog zaključujemo da nam treba 11 puta veća volja da negativnost anuliramo i preokrenemo u pozitivnost. Ne kaže se bez razloga da „nijedna nevolja ne ide sama“. Prosto negativne misli i dela se lakše i brže povezuju i realizuju.
Verovatno si već čuo da „kakve su ti misli, takav ti je život“. To je jedna od najvažnijih stvari koje si saznao u životu. Snaga svake kreacije leži u misli. Ali zbog nestalnosti misli, retko koja pronađe put i realizuje se u materijalnom svetu.
Sve to može, na neodređeno vreme, blokirati realizaciju ideje, ma koliko ona dobra bila. I ma koliko dobru, jasnu i neprikosnovenu odluku budemo doneli. Nekada se sama ideja jednostavno ne uklapa.
Lični primer
U mom slučaju, želeo sam da kupim stan u Beogradu, ali je moja partnerka želela da kupimo kuću. Ideja nije napredovala, sve dok nisam našao racionalno objašnjenje da stan ne bi kupili kao životni prostor, već kao prostor za izdavanje, naišao sam na odobravanje i podršku od strane partnerke.
Na isti način treba tretirati i ostale ideje. Posle odluke, potrebno je ukloniti sve prepreke koje stoje na put ostvarenja te ideje. Nekada je potrebno načiniti i radikalne poteze da bi ostvarili svoju ideju. To je cena realizacije i nekada je potrebno da se plati unapred. Ustvari, najbolje je kada se cena plati unapred. Kasnije može skupo stajati.
Ne možeš igrati tenis ili golf po čitav dan i imati ideju da provodiš više vremena sa porodicom. Ta ideja se neće realizovati sve dok ne promeniš društveno okruženje. To znači da, ukoliko stvarno želiš više vremena sa porodicom, moraš smanjiti vreme na terenu. Drugačije, ideja se neće realizovati.
Šta posle odluke?
Kada odlučimo šta želimo, uklonimo barijere i platimo cenu, potrebno je krenuti u realizaciju. Najbolje je napraviti plan realizacije. „Dobar plan danas, bolji je od idealnog plana sutra“. Zato što svaki plan može da se pokvari, potrebno je krenuti što je ranije moguće. Razna podešavanja i nivelacije je neophodno raditi u toku realizacije plana. Nekada zbog loše procene, nekada zbog promenjenib okolnosti, a nekada i zbog potpune promene plana.
Dobro je sve ovo raditi na papiru i voditi dnevnik, jer se pisana reč mnogo više ceni od izrečene. A i duže traje.
Moja odluka na početku članka je bila da izbacim negativnu energiju i zamenim je pozitivnom. Drušvena volja je bila jako naklonjena ovoj odluci, s obzirom da me je supruga podržala u tome. Bilo je potrebno da se fokusiram na pozitivne misli i do kraja članka potpuno iskorenim negativnost. Kroz članak sam polako menjao tok svojih misli i fokus lagano prebacivao na sve pozitivnu stranu.
Ali, ja sam se fokusirao na pisanje članka i njegovu vrednost čitaocima. Pored očigledne koristi za mene, želeo sam da i drugi imaju mogućnost da reše neke svoje upitne situacije. Napravio sam „uputstvo“ za izlazak iz negativnog razmišljanja, a ujedno i dobar članak o planiranju i realizaciji planova.
Ovaj članak se može upotrebiti i kao osnov za postavljanje i realizaciju ciljeva, takođe.
Ukoliko ti se članak svideo podeli ga na društvenim mrežama ili pošalji prijateljima i poznanicima, kako bi i njima bio od koristi.
Neko je rekao da se svi izražavamo, tako što nešto prodajemo. To svrstava prodaju u sam vrh poželjnih veština. Ipak, u realnom svetu, to nije tako. Bar nije kod nas.
Tematike poput tuđih života su daleko primamljivije. To je donekle razumljivo, jer ne traži puno energije niti razmišljanja. Pratiš tuđ život, jer nemaš svoj i daješ komentare iz udobnosti svog doma. Gledaš tv, komentarišeš na društvenim mrežama, čitaš „žutu štampu“. Idealno!
Ne mešaš se u svoj život i gledaš sa strane kako prolazi i odlazi u nepovrat.
Naravno, to je potpuno tvoja odluka i ovo važi samo pod uslovom da si spreman na prosečnost i ispod toga. Za one koji to nisu, ovaj članak tek počinje.
Meni će, pak, ova godina ostati u sećanju po nekim drugim stvatima. Donošenje odluka, moć molitve i moć napisanih ciljeva. Tako ću da je pamtim.
Obe stvari sam isprobao u praksi i obe rade neverovatnom jačinom. Samo je potrebno imati apsolutnu veru u sebe, proces i okolnosti. I to onda kada te okolnosti ti, baš, i ne idu na ruku.
Moć odluke
Dugo mi je trebalo da pohvatam konce i preuzmem odgovornost za svoj život i život svoje porodice. To sam uradio upravo sada. Doneo sam odluku da se neću predati. Neću odustati od onoga što sam zacrtao. Preživeo sam ove godine i teže i ozbiljnije stvari. Suočio sam se sa strahovima koji prevazilaze ljudsko poimanje upašenosti.
Shvatio sam da je prvi korak u svemu odluka. To je ono što odvaja ljude. To je razlika između pasivnih i aktivnih, uspešnih i neuspešnih. To je razlika između onih koji gledaju tuđe živote i onih koji svoj život uzmu u svoje ruke. Večeras sam doneo odluku da povratim svoj skoro izgubljeni život.
Donošenje odluka
Nekada okolnosti nam ne idu na ruku i ne možemo uticati na njih. Ali možemo uticati na naše reakcije na njih. Ponoviću i ovde da su odluke koje ne doneseš iste težine po tebe i tvoj život, kao i one koje doneseš. Razlika je u tome što kada odluku doneseš ti uređuješ svoj život, a kada je donese neko umesto tebe, onda on uređuje tvoj život.
Donošenje odluka je prva stvar koju moraš da uradiš. Posle toga ništa neće biti isto, ali je to tvoja odluka.
Ciljevi
Sledeći korak je ispisivanje svega onoga što želiš postići tom svojom odlukom ili odlukama. To su ciljevi. Najbolje je da ih napišeš tako da na prvi pogled bude jasno šta želiš da uradiš. I naravno, stavi ih u vremenski okvir, da bi znao kada ćeš ih ostvariti ili završiti. Ne dozvoli da te polomi pritisak datum ostvarenja neostvarenog cilja. Jednostavno daj sebi još vremena, prolongiraj ostvarivanje tog cilja za neko dodatno vreme.
Odlična knjiga o postavljanju i ostvarivanju ciljeva
Kada ispišeš sve bitne ciljeve, izaberi one koji će naviše uticati na tvoj život i napravi plan za njihovo ostvarenje. Seti se da navedeš sve što ti je potrebno kako bi ostvario te ciljeve. Opiši do detalja opremu, ljude, događaje, neophodno znanje, stanje svesti… Napiši sve što ti padne na pamet, a pomaže u ostvarivanju cilja.
Plan
Sedi i od toga napravi plan. Šta radiš prvo, šta drugo, a šta poslednje. Mada, ja bih te savetovao da kreneš od kraja. To se zove planiranje unazad i detaljno sam objasnio u svojoj knjizi Upravljanje sopstvenim vremenom 2.0. Plan je neophodan za ostvarivanje svih iole ozbiljnih ciljeva. Većina ljudi do najsitnijih detalja isplanira svoj odmor, ali ne i svoj život.
I ne, ne govorim o tome da budeš frik kontrol sa opsesijom praćenja i izvršenja svojih planova. Opusti se, ovo je život. Uvek se desi nešto neplanirano. Postoje okolnosti na koje ne možeš da utičeš. One mogu da promene planove, a ponekad čak i ciljeve, ali to je potpuno u redu. Prihvati to sa osmehom na licu.
Vera
I da ne zaboravim, veruj. Veruj u sebe, u svoje ciljeve, u svoje planove, u ljude oko sebe. Na kraju krajeva, veruj i u okolnosti i kada ti ne idu na ruku. Veruj da postoji neki viši cilj i plan za sve nas, bez obzira da li si vernik ili ateista.
Meni je vera pomogla da psihički i fizički preživim ovu godinu. Ako Bog da i još dosta njih u budućnosti. I ne, ne nagovaram nikoga da sledi „moju veru“ ili moj način razmišljanja, samo sam siguran da meni funkcioniše i radi. Kako to znam? Pa uspeo sam da svoj život promenim više puta, da se vratim iz ponora samo verom u Boga i verom u sebe.
Bog je taj nad cilj i taj veliki plan za svakoga od nas. Možeš mu se klanjati, možeš mu služiti ili možeš dati sve od sebe da uradiš pravu stvar. Donošenjem odluka, radiš od svega po malo. Ipak, najbliži si tome da uradiš pravu stvar.
„Kada se moliš, moli se kao da sve zavisi od Boga. Kada radiš, radi kao da sve zavisi od tebe!“
Davno sam čuo ovu rečenicu i nisam zapamtio kome se pripisuje. To mi ne smeta da me iznova inspiriše i daje dodatnu snagu.
Pokret
Ništa se ne dešava dok se ne pokreneš sa mrtve tačke. Odluka, ciljevi, vera i znanje te neće sami po sebi naterati da uradiš to što želiš. Moraš početi! Proizvedi neku akciju, pa makar i u suprotnom smeru od onoga ka čemu ideš. Nema pogrešnog puta, samo dužeg i kraćeg. Ali, ako samo stojiš u mestu čekajući Godoa, bojim se da ćeš se načekati.
Od tebe zavisi. Tvoj život, tvoja porodica, tvoj materijalni status. Ponavljam, samo od tebe zavisi!!! Prihvati odgovornost za sve što ti se dešava i suoči se sa tim. Isprva, biće teško. Izgledaće ti da su svi drugi odgovorni umesto tebe. I sve okolnosti i sve što ti se dešava, dešava se zbog okolnosti ili drugih ljudi.
Napisao sam već. Ukoliko ti doneseš odluku, ti kontrolišeš svoj život. Ukoliko to neko drugi učini, on kontroliše tvoj život. Isto je tako sa odgovornošću. Onaj ko odlučuje, on je odgovoran za posledice.
Metu koju ne vidiš…
Najteže je pogoditi metu koju ne vidiš. Isto tako, strela koju ne ispališ sigurno neće pogoditi metu, ma gde ona bila. Za pogađanje centra mete nije bitan talenat. Svako može nekada da pogodi centar mete. Kako bi često pogađao centar, moraš vežbati. Stalno i iznova. Da bi bio najbolji u tome, moraš toliko da vežbaš da poveruješ da si takav rođen.
Noć je vreme kada uglavnom pišem. Tada sve stane i sve se smiri, osim vihora u mojoj glavi. Svi utisci, umesto da se sležu, oni počinju da plešu. Isprva, lagano, kao da se njišu, pa se sve brže i jače dok ne prerastu u pravu pravcatu koridu sa sto kupaca koji se kao razjareni bikovi šetaju po mojoj glavi.
Nedelja iza mene definitivno nije bila jedna od najboljih, ali je bila jedna od poučnih.
Ovaj treći pristup liči na deo u crtaću kada nešto ne uspe, a likovi viknu smornim glasom:“Nazad za crtaću tablu!“
Da. On zahteva novo tabanjanje i „gaženje kilometara“, kako bi stvari koje su pokvarene popravio ili zamenio novim.
Kupčev otkaz saradnje
Kada ti otkaže jedan mali kupac ili dva, to nije strašno. Ali kada otkaže jedan od najvećih, onda je udar poprilično veliki. Takav problem se ne može oplakati, već mora da se traži adekvatno rešenje. A jedino ispravno rešenje je nadomestiti gubitak kroz nekoliko manjih ili jednog novog velikog kupca.
Tehnika sto kupaca
Negde sam pročitao da je fenomenalan lek za opisanu situaciju što brža poseta velikom broju kupaca, ograničićemo na 100 kupaca, zbog lakše evaluacije postignutog.
U zavisnosti od načina prodaje, tvoj cilj je ozbiljan kontakt sa stotinu kvalifikovanih kupaca u što je moguće kraćem roku. Uvek sam više za varijantu da se lično vidiš sa kupcima, ali na raspolaganju su mail i telefon.
Kod mene ovo prvo daje nemerljivo bolje rezultate od druga dva zajedno i zato se i dalje držim njega.
Nekada nam je potrebna relaksacija i čisto viđanje sa ljudima kako bi se prekomponovali i našli novu ideju vodilju, inspiraciju ili motivaciju za nastavak. Ovo je posao koji te troši više nego što možeš da zamisliš, i zato je preko potrebno da napraviš nešto nekonvencionalno, nesvakidašnje, a opet uobičajeno.
Juče smo odlučili da danas damo sebi oduška i malo promenimo sredinu. Želeli smo brzo i jednostavno rasterećenje. Pošli smo u pohod na južni deo Srbije, tačnije grad Niš.
Jedno fenomenalno putovanje isplanirano za 20 minuta, počelo je.
Predhodna nedelja je bila poprilično teška na poslovnom planu i bukvalno mi je bio potreban reset. Iako putujem skoro svakodnevno, ovo putovanje me baš relaksira. Dozvoljava mi da ne žurim, uživam u predelima tokom vožnje i to sve podelim sa ostalim članovima porodice. Tako je različito od moje svakodnevnice.
Opet, usamljen si. To se dešava samo tebi kao osobi i kada pričaš o tome sa nekim, on može biti samo slušalac. Potpuno je drugi osećaj kada putuješ sa nekim i komentarišeš na ravnopravnoj osnovi. Oboje ste učesnici događaja, pa je tako i sam razgovor o putovanju deo tog putovanja. Osećaj je potpuno drugačiji.
