Moja sreća je ultimativni cilj. To je jedino moguće ostvariti ako postaviš niz malih ciljeva koje možeš ostvariti u kratkom vremenskom roku. To sam i uradio.
Moji ciljevi su jednostavni. Ipak, za sada teški za ostvarivanje. To ih čini izazovima za koje se vredi boriti. I ne odustajati. Istrajnosću se svaki cilj može ostvariti i svaka granica se može preći.
Skoncentrisan na posao, uspeo sam da ispratim dešavanja iz predhodne sedmice i potpuno pretresem sve što se dešavalo. Ispravio sam vreške koje su se pojavile i rešio prednete u kojima sam zaostajao. Biti u materiji znači imati validne i blagovremene informacije.
To iziskuje ogroman napor i perfektno poznavanje proizvoda, kupaca i tržišta u celini. Vrhunsku peipremu i perfektnu kontrolu prodajnih procesa i aktivnosti. Jednostavno, biti u materiji, kako se nekada pričalo.
Toliko toga se izdešavalo u nekoliko zadnjih dana da ne znam od čega da počnem. Vera je zajednički imenitelj svih tih različitih stvari koje su zauvek promenila moje poglede na sve oko mene. I možda i više, ono u meni.
Vera i kontrola
Nijedan od tih događaja nije bio pod mojom kontrolom. Jedino je vera bila prisutna kod svih njih. I svi su se, za sada, završili krajnje povoljno.
Možda nisam ni znao kako vera izgleda, do pre nekoliko dana. Možda sam je percipirao na potpuno pogrešan način. Možda mi nije bila bitna na na način nada koji bi trebalo.
Moje iskustvo
Prvi put sam sa svojom porodicom putovao potpuno sam na letovanje. Na njemu se dešavalo i dešava se neverovatan broj situacija, koje se završavaju pozitivnim ishodom. Neko bi rekao koincidencija. Ja kažem čista vera. Ono očekivanje da nema druge opcije sem pozitivnog ishoda.
Bez vere sve krene naopako
Isonska vera da će stvari, koje su krenule pogrešnim tokom, da se vrate na pravi put. Stvari možda, na izgled, nemaju sopstvenu volju, ali nemamo dokaze ni da je imaju ni da je nemaju. Opet se sve svodi na čistu veru.
Kao u dečijoj pesmici:“Da li mi verujete, da li mi verujete…“
Neću detaljno opisivati šta mi se sve izdešavalo i šta se još dešava, ali je neverovatno sve to zajedno.
Da li je moguće bez vere?
Zato imam potrebu da podelim sa tobom post u kome poručujem da je moguće i nemoguće, ako veruješ u sebe. Nema to malo, mnogo, dovoljno ili ne. Samo vera u sebe bez zadnjih namera ili sumnje.
Božansko
Božansko postoji, samo je stvar percepcije u kom obliku nam se prikazuje. Iz Njega i zbog njega, postoji vera da stvari mogu da se promene onako kako to nama odgovara. Kako sam napisao već, da se poklope kockice.
Nekada i ne znamo koliko imamo sreće. Nekad i ne znamo kakve blagodeti nam pruža savremeno društvo. Struja, pijaća voda, internet… nismo svesni kakve su to prednosti u životu. Tek kada izgubiš sve to, shvatiš koliko su bitne. Jedna nedaća i odmah shvatimo koliko je vera bitna i važna za sve u životu. Tako lako podcenjujemo njenu moć.
Poslednje pribežište
Pribegavamo veri i molitvi tek kada nam ništa drugo ne preostane. A zamisli samo da svakodnevno pristupamo svemu sa verom, molitvom i zahvalnošću?
Nešto ne ide onako kako sam planirao. Zapravo, puno toga trenutno ne ide u pravcu u kojem želim. Ništa ne liči na moj put. Deo mene ne prihvata to, a deo shvata permanentnost promena.
Tako doživljavam ovo trenutno tumbanje. Red koji je u mastanku nije onaj red koji sam ja zamislio ili bar nije redosled poteza takav kako sam ja zamislio. Možda je red pronašao sopstveni put iz haosa?
U svakom slučaju, teško mi pada promena planova. Nikada nisam uspeo da radim stvari na lakši način. Uvek se tu ispreči hiljade promena, problema i odlaganja daskoro i zaboravim koji je bio primarni cilj. Kao da me nešto tera da odustanem, a ja tvrdoglavo nastavljam napred. Pratim moj put.
Moja namera je da ostvarim cilj. Idem ka njemu, znam da je tu. Beži, nestaje pa se pojavi, ne da se. Moj put želi da me pokoleba. Ali neće. Suviše često i dugo to radi. Napravio me je nepokolebljivim, željnim da istrajem. Zato nastavljam dalje.
Put od tebe pravi boljeg čoveka, ne cilj. Cilj je tu da shvatiš da si to i postao. Zato je cilj važan. On određuje put, moj put. Meri vreme, postavlja prepreke i pravi od tebe bolju osobu, dostojnu cilja.
Zato ne odustajem. Nikada ne odustajem. Svaka, pa i najveća promena puta neće me onespokojiti u ostvarivanju cilja. Već me je promenila, načinila drugačijim i boljim čovekom. To joj je priroda.
Sedim. Sređuje utiske od prošle nedelje. Radim, iako znam da je subota. I nije mi teško. Zato što je rad vikendom ulaganje u budućnost.
Konačno mi je objavljena knjiga na novinarnica.net. To je dokaz da se rad isplati.
Šta ja rad-im vikendom?
Sada koristim šansu da sredim neke kontakte koje sam ostvario. Bio je sajam građevine, ali ima i kontakata koje sam ostvario obilaskom. Nisam uspeo tokom nedelje da ih obradim, pa sam uzeo produženi petak. Kako stvari stoje, moraću nešto da uradim i sutra. Ne vidim rad kao nešto loše, pa čak i kada pada nedeljom.
Čvrsto verujem da svako treba da radi onda kada ima potrebu za radom. Ipak, znam da je realnost drugačija. Zato profesionalci rade i onda kada to ne žele. Razlike se prave i rezultati se ostvaruju baš tada.
Ja razumem svakodnevne male razlike koje daju ogromne rezultate kada se na kraju saberu. „Ako svakog dana uradiš malu stvar ka svom cilju, na kraju možeš da osvariš i najveći cilj.“
Zauzetost ili rad?
Ipak, zauzetost ima i svoju cenu. Ne stižem puno toga što bih želeo. Npr. pisanje ili čitanje, odmor, i ko zna koliko još stavri. Ipak, postoji plan, a ja volim da se drćim plana kako bih ostvario svoje ciljeve. Zbog toga sam spreman na povremene žrtve. Napominjem: POVREMENE!
Slobodno vreme
Svi mi smo ljudi od krvi i mesa i uvek želimo više i bolje od sebe. Ali moramo znati da postavimo granice. Vikend je vreme za porodicu i odmor. Povremeni rad može povećati učinak, ali ako počnemo samo da radimo poraz je neminovan. Nestaće porodica, podrška, odmor i motivacija. A to je pogubno i za nas i za posao! Zato rad vikendom mora da bude povremen i svrsishodan. Ako pređemo granicu, možda nikada nećemo moči da se vratimo u normalu.
Sutra je dan koji jako dugo čekam. Za veliku većinu ljudi to će biti samo još jedan običan dan. Poslednji ponedeljak u mesecu.
Ne i za mene!.
Meni će to biti prvi radni dan na novom poslu. I ne samo to! To je prilika da svo nakupljeno znanje iz prošlih vremena istkam u jednu divnu poslovnu jednačinu. Vreme je za jedan ozbiljan poslovni rezime.
Dosta toga sam radio u životu. Bio sam na različitim nivoima u hijerarhiji. Bavio sam se različitim delatnostima. U svemu tome konstante su mi bile promene i prilagođavanje promenama. Uvek sam bio voljan da naučim nešto novo. Sada je vreme da svo stečeno znanje praktično primenim. To nikako ne znači da ću prestati da učim, baš naprotiv. Ajkule žive samo dok plivaju, a ljudi dok uče. Prodavac mora oba.
Nov posao
Nov posao je ostvarenje mojih želja i težnji u profesionalnom smislu. I kao takav velika moralna obaveza prema samom sebi. Pravo je vreme da se uradi sve kako treba. Za to je neophodno kombinovati stečeno i steći potpuno novo znanje. Nije na odmet obnoviti tehničko znanje, ali pre svega prodajne i komunikacijske veštine.
Euforija
Što viša pozicija, to manja loptica!
Svaki napredak zahteva nešto staro, nešto novo, nešto pozajmljeno i nešto improvizovano! ,,… Jer život je kao jazz, improvizacija…“
Ja sam Dragan Jovanović, učenik na poziciji profesora.
Radim na tome da ostvarim svoj san.
