Show must go on
Najbolji sebi ili drugima?
Nekada nije najbitnije biti najbolji. Dešava se da i najboljima ne ide. A kada njima ne ide, a najbolji su, šta da očekujemo mi ostali. Koje su naše šanse?
Biti najbolji sebi ili drugima je, u zadnje vreme, teško odvojiva stvar. Pomešana su nam očekivanja sa očekivanima okoline. Beskrajno želimo da impresioniramo druge, pre nego li sebe. Radimo ono što se od nas očekuje, a ne ono što želimo da uradimo u tom trenutku.
Momenat istorije koji to nije
Pišem post u svetlu finala US opena gde je najbolji teniser na svetu izgubio meč od drugoplasiranog. Nije uspeo da veže sva četiri grenslema u jednoj godini i time svetu pokaže da je stvarno najbolji. Naravno, reč je o Novaku Đoković i finalu US opena.
Često njega uzimam kao primer, jer je on najuspešniji čovek koga znam, a da pravi tako nebulozne i katastofalne greške kao i većina nas „običnih smrtnika“. I to ništa manje nego svi mi ostali, a opet je bolji od svih nas zajedno.
Ima veliki problem da ga ljudi prihvate, vole i poštuju. I kada se to na kraju dogodi, on kiksne. Isto se dogodilo na Olimpiskim igrama gde je bio tretiran kao prava zvezda, a isto je bilo i večeras u finalu US opena. Slično se dogodilo i pre par godina kada je ceo svet očekivao da uzme svoj prvi Roland Garos turnir. Nije uspeo. Tada nije.
Podleći pritisku
Jednostavno je podlegao pritisku i pustio da mu drugi odrede šta je bitno i važno za njega. I naravno, svet nikada nije zadovoljan. Ti uvek možeš bolje i više. Ne smeš ili ne možeš da pogrešiš. Tako isto misli i tvoj šef, menadžer ili prosto nadređeni.
Svi mi trpimo pritiske sa raznih strana da svoj posao odradimo mnogo bolje nego što ga radimo. Ponekad je to i izvan naših realnih mogućnosti. I kako bi udovoljili drugima, mi guramo sebe preko granica mogućeg. Nekada uspemo, a nekada ne. Češće će nam biti zamereno kada ne uspemo. Iako je to mizeran broj puta u odnosu na uspeh.
Očekivanja
Ne uspevamo da zadovoljimo očekivanja drugih, iako ih postavljamo kao svoja. Trudimo se iz petnih žila, ali nekada prosto ne ide. Nije tvoj dan, mesec ili čak cela godina. Dešava se! I mašinama treba povremeni remont, kamo li živom čoveku.
Uvek sam za to da se da maksimum, da se istrči koji kilometar više, ali nisam za to da podlegneš pritisku okoline uzimajući ga za svoje parametre. To je najbrži put da sagoriš ili budeš trajno nezadovoljan postignutim. Ili da napraviš neku veliku glupost!
Besan sam što Đoković nije uspeo u „svom“ nastojanju. Ali više sam besan što to vreme nisam iskoristio pametnije. Iznervirao sam se i nabio sebi tenziju, kao da sam lično ja izašao na teren i izgubio. Srce mi tuče kao ludo i ne mogu da spavam. Da li je to ono što ja želim ili je nametnuto sa strane okoline?
Moja podrška
Volim da gledam Novaka Đoković kako igra tenis i stalno upozoravam sebe da se ne nerviram kada gubi, već da gledam igru kao igru. Lakše je reći nego učiniti baš zbog programa okoline koji sam usvojio. Nije mi više bitna igra nego pobeda po svaku cenu. Zalutali smo u životu ako prihvatimo da nema uspona i padova, već samo uspona.
Neprirodna normalnost
To nije prirodno stanje stvari. To nije ono kako se stvari odvijaju. Nekada si najbolji, nekada najgori. Nekada si među zvezdama, a nekada na dnu. Ja sam lično doživeo da tokom leta na temperaturama od 40°C i više, ne mogu prodati klima uređaj! Ubijao sam sebe u pojam i nisam verovao da je to moguće. Pa, eto desilo se.
Iako sam bio najbolji u prodaji svega što sam prodavao, ovog leta, klima uređaji mi nisu išli. I morao sam da se pomirim sa tim. Nisam čovek koji to prodaje sada i to je to. Na terenu su „neki novi klinci“ koji to rade mnogo, mnogo bolje od mene. I to je suština stvari. Nisam se našao ni snašao u tome i moram da se pomirim sa tim.
Poraz
Nije lako prihvatiti poraz. Pogotovu u momentima kada misliš da si najbolji na svetu (možda stvarno i jesi najbolji na svetu). Nije lako početi iz početka, okrenuti novi list. „Nije lako ni prvi put ljubiti“, često je pričao jedan od mojih mentora. Ali je tako.
Često se prisetim priče o Fredy Mercury-u, već u poznom stadijumu bolesti, kada je došao u studio da snimi poslednnu pesmu sa albuma. Otpio je veću količinu votke direktno iz flaše i u cugu otpevao poslednji hit Qeen-a: „Show must go on“. Preminuo je par meseci posle toga.
E pa, „Show must go on“ i ja tebi! I ti meni! I Đokoviću i svima onima koji ne žele da odu bez traga da su nekada hodili ovim svetom.
Show must go on, my friend! Show must go on.
