Објављено

Kao Klark Kent

Prošao je ponedeljak. Nivo zadovoljstva – promenjivo.

Dan je počeo turbulentno i vrteo se tako tokom većeg dela obdanice. Smenjivale su se dobre i loše i loše sekvence. Prosto poželim da nekada prevagu odnesu one dobre.

Nekad prosto pomislim da sam perfekcionista i tražim previše. Nekada ni perfektno nije dovoljno dobro. Ali danas sam odlučio da isključim tu svoju šizofreniju i prepustim se uživanju.

Bilo je trenutaka kada sam mislio da razbijem čini i vratim se na fabrička podešavanja, ali sav posao koji je trebalo uraditi, držao me je podalje od svega, pa i od perfekcionizma. Jednostavno, bio sam zadovoljan da sve stignem da uradim, nije moralo da bude perfektno.

I tako, bam niotkuda, dan se završio mnogo bolje nego što sam mogao i da pretpostavim. Otišla je roba, platili su dužnici, stigle su nove porudžbine, rešili smo se i mi naših dugova. Dan za poželeti!

Pa čemu onda nervoza i nezadovoljsto? Verovatno iz potrebe da imam kontrolu nad svim sverama života. A znam da je daleko od toga. U svim delovima treba još dosta da bi bilo polusavršeno ili makar uigrano. Još uvek tu i tamo škripi, ali to je život i upravo tako i treba da bude.

Nikoga nije ubilo malo škripe ili neuigranosti. A znam mnoge koje je ubio stres pokušavajući da uhvate konce i grčevito drže sve pod kontrolom. Zato sam rešio da se opustim. Povremeno je to potrebno. Pustiti stvari da se reše same od sebe.

Iako često mislimo da smo Supermeni, ponekad je potrebno da budemo i ljudi. To čak i Supermen zna, inače se nikada ne bi maskirao u Klark Kenta.

Za nove pobede, za nove radosti i nove životne prilike. Dopusti sebi trenutak predaha. Uradi ono što moraš. Nemoj prebacivati sebi zbog onoga što nisi.

Stavi svoje cvike i skini svoj super kostim. Budi malo čovek!

Danas!