Pola godine za nama
Kraj drugog kvartala
Prešli smo prvu polovinu godine. Nestala je negde između Nove Godine i Prvog Maja. Kao mamurluk posle nejasno provedene noći, prebiram po glavi gde sam utrošio šest dobrih meseci svog života?
Srećom, doneo sam odluku još pretprošle godine da vodim svoju listu postignuća i u njoj upisujem sve iole značajne stvari koje mi se dogode. Sve one sitne radosti koje su bile značajne za mene i moju porodicu. Ta lista me je spasila. Sve te male i trivijalne stvari sa spiska su mi pomogle da rekonstruišem događaje od početka godine pa do današnjih dana.
Nije to bio neki veliki učinak, uglavnom sitnice. Ali, baš te sitnice su mi pomogle da shvatim da nisam vreme potrošio uzalud. Nisam ga bacio kroz prozor, već sam ga smisleno utrošio. Kako sam već pisao, tu sam upisivao sve ono što je značajno za moj život. Možda nekome to bude beznačajno ili čak smešno ili nedostojno. Meni je to velika stvar.
Tabela postignuća
To je jedino što me održava u životu. Gomila gluposti i besmisla koji me okružuju postaju neizdrživi. Možda je tako I kod drugih, ne znam. Ali znam da se ja čvrsto držim za svoju slamku spasa u ovom vihornom vremenu.
Juče sam saznao da još jedan moj prijatelj iz detinjstva odlazi da živi van zemlje. Deseti iz kraja u kom sam odrastao. Srećan sam zbog njega i njegove porodice, da se razumemo. Ali, to je samo povećalo osećaj teskobe i nelagodnosti koje osećam već neko značajno vreme.
Sokole me skorašnji uspesi moje dece, podrška moje supruge, moje porodice, kao i uspesi ostvareni na poslovnom planu. To su stvari koje mi pomažu da nastavim dalje I u najtežim trenucima. Veći deo vremena mi dođe da iskočim iz sopstvene kože. Iako ne mogu da nabrojim loše stvari ili dešavanja, ceo život mi je obojen nekim osećajem beznadežnosti i nemoći. Kao zrno peska prepušteno olujnom vetru razorne moći.
Kako izmeriti sopstveni uspeh?
Nekome je san kriška hleba, dok su nekome malo sve milijarde ovoga sveta. To je dobro poznata stvar. Ali, kako i pored toga izmeriti sopstveni uspeh ili sopstveni život? Da li je to što si postigao dovoljno? Da li si mogao više? Da li si srećan I zadovoljan onim što si postigao? Da li si ponosan na sebe ili se stidiš sopstvenog lika u ogledalu?
Da li si ti to postao iluzija koja hoda? Nemi hologram razapet između svojih želja i realnih mogućnosti? Šta uraditi kako bi se osećao bolje? Porediš li se sa drugima ili samo sa samim sobom? Da li smatraš da si uspešan ili ne?
Ima dana kada se svet okrene naopačke i počnu iz džepova da ispadaju sve one gluposti koje smo godinama skrivali u njima. Pitanja koja se roje u glavi ne nalaze na adekvatne odgovore, ni u rečima ni u delima. Ostaju samo kao izraz unutrašnjeg bunta ili, možda, za neka buduća bolja vremena.
Vreme prolazi
Vreme svakako prolazi. Svakim danom sve brže i brže. Trudim se da iskoristim svaki mogući momenat. Da ga proživim najbolje što umem. Po pitanjima koje mi prolaze kroz glavu znam da sam mogao bolje, ali da li sam zapravo mogao ili je to samo još jedna nametnuta iluzija?
Posle svega, znam da mogu sebi pogledati u oči znajući da je sve proizvod mojih odluka koje sam doneo. Ako se to ikada i igde bude brojalo, znaću da sam postupio upravo onako kako sam želeo u datom trenutku.
Vrlina ili greh? Pa, znam da je sve to bio moj izbor, pa makar i loš. Čvrsto verujem da je mnogo bolje imati i loš izbor nego nikakav. Na kraju krajeva, lakše ćeš sebi oprostiti!
Ko se nikada nije kajao, taj nikada nije ni živeo!
