Teško mi je. Uznemirio sam se. Naljutio i iznervirao! Naravno, gledao sam košarku, kao i većina ljudi u Srbiji.
Nije problem izgubiti od boljeg, već je problem kada to nije pošteno. Očigledna pomoć sudija u ključnim trenucima je više od igre.
Ipak, pored tog lošeg momenta, shvatio sam jednu veoma bitnu stvar. Kada nešto želiš, može se desiti da to isto želi i neko drugi. Ako mu je želja i predanost da to dobije i ako u tome prednjači nad tobom, dobiće to, bez obzira na tvoje misljenje.
Nikada u životu se ne računa mišljenje. Uvek se broji samo ono što postignemo. A da bi to i postigao moraš biti spreman da platiš cenu neophodnu za uspeh. U ovom slučaju naša košarkaška selekcija nije bila spremna da plati tu cenu. I ovom prilikom ne mislim na sudije.
Ideja. Imaginacija. Vera. Realizacija! To je filozofija koju razvijam već neko vreme. Ukoliko zakažeš u bilo kom delu nećeš moći da postigneš uspeh. Zato moraš da daš sve od sebe. Do poslednje sekunde, do poslednjeg treptaja. I to čitavim bićem.
Veoma važan deo je vera. Moraš da veruješ da si sazdan za velika dela i moraš da veruješ da ćeš uspeti. Pored toga moraš da veruješ u sebe i svoj tim i to bez zadrške.
I ako ne uspeš odmah, nauči iz svog poraza i spremi se za sledeću probu. Život te testira tako što ti da stvari koje su malo izvan tvog domašaja. Presudno je da pobediš strah i pronađeš način da si dostojan izazova. Koliko god ovo zvučalo neverovatno, tako se postižu velika dela.
„Ono što um može da zamisli, um to može i da ostvari!“ Naravno uz imaginaciju i veru. I čvrstu, nepokolebljivu odluku da će to tako i biti!
Ideja. Imaginacija. Odluka. Vera. Realizacija.
Možda je bliže istini!
