Објављено дана Оставите коментар

Neka davnašnja pesma

29.11.2002.

 

~ Aveti noći ~

 

Poslednje svetlo se gasi,

avetinjski postaje grad.

Svi su utopljeni u tamnoj masi,

jedino ja sam budan tad.

 

Leže mnogi i snivaju san.

Svi su tu, u postelji mekoj,

dok drugi čekaju novi dan,

negde daleko u zemlji nekoj.

 

Sedim i ja u polutami

i tišine muk pomno pratim.

Čekam zoru da se pomami

i muke svoje sebi skratim.

 

Aveti noći dolaze, mali,

i ne vidi ih niko zatvorenih očiju;

i ono malo budnih misli

da oni budni sanjaju.

 

I misao jedna prasnu kroz vreme.

I sada je tu kad se zora rudi.

Između jave i sna, kao breme,

bdi nad gradom dok se ne probudi.

 

Odlazite aveti puste!

Napustite ovaj skromni dom;

plašite nekog iz šume guste,

ostavite mene da lutam za snom.

 

Odlazite omražene lutke,

marionete što vas konci sputu.

Za lutkara izvan scene,

sejte strah na drugom putu.

 

Odlazite prognane duše,

pustite mene da živim sam.

Dok se moji snovi grade i ruše,

pustite mene da radim šta znam.

 

Aveti noći odlaze mali,

i ne vidi ih niko zatvorenih očiju;

i ono malo budnih misli

da oni budni sanjaju.

 

I odoše svi i odneše san,

svi do jednog u tami nekoj.

Dok drugi čekaše novi dan,

negde daleko, u zemlji nekoj.

 

Poslednje svetlo se gasi,

avetinjski postaje grad,

svi su utopljeni u tamnoj masi.

Jedino ja sam budan sad…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *