Nervozan i besan prevrćem se po krevetu i mislim o tome da li mora sve tako da se odvija (uglavnom negativno po mene). Ili postoje neke šanse da se karte podele i drugačije. Mada, kažu da nije bitno kakve ti karte život podeli, bitno je da odigraš najbolje sa onima koje imaš u ruci.
Ponjedeljačni pozdrav!
Toliko bih toga hteo da uradim, a u zadnje vreme pored hroničnog nedostatka vremena, uhvatio me je i neizdrživi umor. Valjda je počelo resetovanje na prolećna podešavanja, koje nikako da se ukopča. Ležem umoran i budim se umoran. A, često kada legnem, ne mogu da spavam.
Ideje mi naviru u glavi, ali tako brzo i tako snažno, da jedna često pregazi drugu. Ne da ne stignem da ih realizujem, već ne stignem ni da razmislim o njima. Ni da ih zapišem, pa iskoristim kasnije. Posao je uobičajenog intenziteta, ali nisam u mogućnosti da išta kreativno radim u ovom periodu.
Dobijem želju da završim nekolicinu započetih knjiga, kao i da započnem nekolicinu novih, a rezultat je da ne dodam ni jednu novu rečenicu mesecima. To je poražavajuće.
Takođe, dobijam pregršt ideja o sređivanju prostora, ali nikako da krenem u njegovu realizaciju. Sve zapne gotovo na samom početku. Manjak energije već dugo odlaže realizaciju bilo čega. Kao da me unutrašnja letargija sprečava da promenim išta u svom životu.
I ovu objavu sam započeo pre više od mesec dana i nikako da je završim. Srećom, letargija me je, u međuvremenu, malo popustila. I pored nekih loših skorašnjih stvari i loših dešavanja, vratila mi se energija i želja da nešto uradim, promenim, makar da započnem. Možda ne deluje kao veliki pomak, ali jeste za mene.
Često se borim sa depresijom srednjeg intenziteta i idejama da mi ništa ne ide od ruke, da sam loš u svemu što radim i još kojekakvim negativnim mislima koje mi se vrzmaju po glavi. Zato sam početkom godine napravio spisak dostignuća u kojem upisujem sve male i velike stvari koje mi se događaju tokom vremena. To mi služi kao podsetnik da nisam vreme utrošio uzalud, a i kao dokaz da sam neke postavljene ciljeve ostvario i nastavio dalje zadovoljniji.
To mi daje snagu i motivaciju da nastavim dalje. Znam šta sam konkretno uradio u svom životu i lakše se nosim sa negativnošću koja pokušava da me usisa u sebe. Imam potvrdu nekakve pozitivne promene na koju, u mračnim momentima, potpuno zaboravim. Kada se boriš sa samopouzdanjem, poput mene, trebaju ti česte potvrde da vrediš, da ima smisla to što radiš, da ima efekta to što radiš i da ima rezultata.
Svi mi imamo velike snove i velika očekivanja od nas samih, ali daleko od toga da sva ta očekivanja uspevamo da ispunimo. Samo se neki od nas malo bolje nose sa tim ili to vešto skrivaju. Svi imamo želju da budemo uspešni i srećni, a vrlo često zaboravljamo da uživamo u tim trenucima kako bi ih duže pamtili.
Patnja nam se nekako jače ureže u pamćenje, pa daje realističniju projekciju kada se vratiš unazad. Ja sam to pokušao da preokrenem tabelom dostignuća, kao i fotografijama srećnih trenutaka, kao i lepih stvari u kojima sam imao prilike da uživam. Trudim se da više budem svestan trenutka, nego da jurcam fotoaparatom naokolo. Ali stani, škljocni i po koju sliku, jer one ostaju duže od sećanja. A i možeš ih pokazati drugima.
Uspeo sam ove godine da ostvarim svoj dečački san i otputujem u Italiju. Doduše samo na jedan dan, ali i to se broji. Želja ostvarena.
Dosta sam slušao o toj zemlji, maštao da odem tamo, da je vidim. Mnogi su mi obećavali da će me povesti/odvesti tamo, ali niko to nije realizovao, osim drugara koji nije dao obećanje, nego reč da ćemo otići tamo. I jesmo. Spojili smo poslovne obaveze u Sloveniji i obilazak Trsta u Italiji.
Fenomenalan osećaj. Sve je ispalo spontano i bez napinjanja. Pogurali jesmo malo, ali taman toliko da ne zakoči, nego da prođe. I prošlo je.
Ako sam nešto shvatio na ovom putovanju, to je da nas najviše koče naši sopstveni strahovi. I to oni bez utemeljenja u praksi. Lažni i iracionalni, ali uvučeni duboko pod našu kožu, kao nevidljiva tetovaža koja te određuje zauvek.
Proživi najgore scenarije svih tih strašnih stvari u svojoj glavi što je moguće realnije. Zamisli još gori scenario. I još jedan gori i od toga. Onda ustani, umij se, obriši lice i kreni da radiš stvari koje ćeš sa ponosom upisati u svoju tabelu dostignuća. One najveće, najlepše i najbolje stvari kojih se nećeš postideti ni posle 30 godina, kada ih budeš pričao svojim unucima.
Oslobodi svoj um od svih mogućih pritisaka i tenzija, zato što um najbolje radi kada je oslobođen, kada je slobodan. Tada stvara prilike i ideje i omogućava susret jednih sa drugim. Omogućava ova postignuća o kojima jedvs čekam da pričam svojim unucima. Ali ih predhodno moram zapisati u svoju tabelu, kao ih ne bi zaboravio ili zamaglio protokom vremena i umanjio njihovu lepotu.
Dopusti sebi da ostvariš ono o čemu sanjaš. Probaj. Otputuj, promeni posao, poljubi ženu koju voliš, potroši novac zrno više nego što si planirao. Otvori ruke svoje, jer zatvorene ruke ne daju, ali ne mogu ni da prime. A svet je pun darova, svet je pun lepote. Budi spreman da primiš ponešto od toga!
Živi!
Godina prođe, dan nikako!
Smisao života je život. Tvoj život je samo tvoj, uživaj u njemu!
Ništa nije kao što je bilo. Možda smo se mi promenili, a možda je vreme drugačije.
Indijanci kažu: „Najbolje vreme da zasadiš drvo, bilo je pre 20 godina. Drugo najbolje vreme je da ga zasadiš sada!“
Ako ne znaš gde želiš da stigneš, svaki put će te odvesti tamo.
Svet je lep kada sanjamo!
Definitivno ništa nije onako kako izgleda na prvi pogled. Često, ni na drugi pogled se ne može spoznati velika istina. Iako stoji tu pred nama, ponekad je potrebno više vremena i načina kako bi nam se nešto otkrilo na pravi način. Moramo biti strpljivi.
Kada stvari ne idu u željenom pravcu, većina nas se iznervira, parališe i ne uradi ništa. Slično je i kada stvari idu kako treba, jedino što se tada ne nerviramo.
Ne bih smatrao sebe profesionalcem, da je bilo drugačije. Takođe, tako je bilo zato što sam se dobro pripremio za prezentaciju i ništa nije moglo da je poremeti. Zato volim izreku da je priprema pola posla. Bez dobre pripreme, osuđen si na improvizaciju, a to profesionalci ne rade.
Shodno svemu tome, zapitao sam se kako je onda došlo do katastrofe sa početka priče? Ništa od toga nisam zamišljao niti sam postavio kao cilj. A jednostavno je tu i okupira svaki deo moga bića. Ne mogu da je se otresem. Prožima me u potpunosti, deo po deo, zauzima svaku ćeliju u mom telu.
Kako je došlo do toga?
Svestan sam da se neki stvari dogode kao lekcija koja nas vodi do naših ciljeva preko potrebnim iskustvom. Jer, jedino tako možemo biti potpuno spremni da ostvarimo svoje ciljeve i svoj puni potencijal. Sve te lekcije iz života koje nismo sanjali, svi ljudi za koje se nismo nadali da ćemo ih sresti ili upoznati, pletu fino tkanje naših života. Svo to iskustvo koje proživimo, pomoći će nam na višem stupnju našeg razvoja.
Hteo sam post da nazovem „brodolom na vidiku“, ali sada sam siguran da je mesto brodoloma, ovo početak puta u jednu višu svesnost, jednu novu stanicu uma. Ovo je jedna potpuno nova avantura. Gde će nas odvesti?
Na nama je da to otkrijemo!
Srećan put!
Dosta razmišljam o tome šta sam napravio do sada u svom životu. Nisam nezadovoljan postignutim, ali mislim da ima dosta mesta za napredak.
Skoro mi je supruga rekla, posle jednog razgovora o tome šta želi postići u životu, da sam ja zapravo veoma nesrećan čovek. Nisam se složio sa tim. Jednostavno težim da ostvarim neke stvari i to me gura ka napred. Kada ostvarim nešto sa svog spiska ciljeva, ja jednostavno dopišem neki novi koji mi pomaže da nastavim dalje.
Sada sanjam velike snove. Znatno veće od onih koje sam sanjao pre samo par godina. Prosto želim da nateram sebe da radim na tome, a ne da uzaludno gubim veoma na gluposti.
Sve one male dnevne pobede nemaju nikakav značaj ako posle njih ne dođe ostvarenje nečeg velikog i epohalnoh, da ti zastane dah ili makar knedla u grlu. To ti daje polet, energiju i krila koja te nose u nebeske visine. Ništa ne može zameniti osećaj uspeha u onome što radiš. Takođe, ništa ne može zameniti uspešno ostvaren cilj. Taj osećaj svrhe i pobede nad svetom, pa i nad samim sobom je nemoguće opisati. To se jednostavno mora probati.
Često volim da se podsetim šta to treba cilj da ima kako bi bio pravi cilj.
1. Specifc – Cilj treba da je SPECIFIČAN, odnosno konkretan i jasan. Da bi to postigao, odgovori na što više pitanja kao što su: Šta tačno želim da ostvarim? Zašto mi je ovaj cilj važan? Ko je sve uključen u ostvarenje ovog cilja? Gde će se ovaj cilj realizovati? Šta mi je potrebno da bih realizovao/la ovaj cilj?
2. Measurable – Cilj treba da je MERLJIV, odnosno da postoje kriterijumi za merenje napretka. Pored toga što je važno da znaš šta je tačno potrebno da se desi da budeš siguran da je cilj realizovan, merljivost cilja doprinosi tome da možeš da pratiš svoj napredak tokom vremena i na taj način prilagođavaš svoje ponašanje ukoliko je to potrebno.
3. Achievable – Cilj treba da je OSTVARIV, odnosno u skladu sa raspoloživim resursima. Tačno je da naši ciljevi treba da budu inspirativni i motivišući i, isto tako, potrebno je da budu realni i ostvarivi. Na taj način postaje jasno šta je sve potrebno da uradiš kako bi zaista realizovao ono što si zacrtao.
4. Realistic – Cilj treba da je REALAN ili RELEVANTAN, odnosno da vam je zaista važan. Često postavljamo sebi ciljeve koji nisu „naši“, već su samo društveno prihvatljivi. Proveri da li imaš odgovor na pitanja: Zašto je ovaj cilj meni važan? Šta će mi ostvarenje ovog cilja doneti? Da li je u skladu sa mojim drugim ciljevima?
5. Time bound – Cilj treba da je VREMENSKI ODREĐEN, odnosno da postoji rok do kada želimo da ga ostvarimo. Važno je znati do kada je potrebno da se cilj ostvari, kao i kada počinjemo da radimo na tom cilju, kako bi svoju motivaciju dodatno podstakao. Na taj način podstaći ćeš sebe da se bolje organizujeđ i jasno postaviš prioritete.
Da, moguće je da se ostvare i oni najluđi snovi. Samo je potrebno da ih želiš iznad svega. I radiš na njima dok ih ne ostvariš!
